Neumoran je i predan Cazinjanin Hasan Keranović u svom naumu i nakani da se tradicionalna bh. kulturna baština i običaji ne predaju zubu vremena, da ih budući vakat ne poždere. Tako Hasan na hartiju polako prenosi zanimljive priče čiji je i sam sudionik, a koje riječito govore o jednom vremenu, o ljudima te njihovim navikama, običajima i sklonostima, koje praktikuju ili su praktikovali, a koje kod insana znaju izazvati i salvu smijeha.
Evo jedne od njih.
“Uvijek se sjetim riječi moje rahmetli nane. Hajd’ sine ovo, hajd ono, hajd još samo drva unesi… te dodaj mi vodu i ibrik da uzmem abdest.
Ja ono samo neprimjetno, da ona ne vidi, klimnem glavom, a bome nesmijem odbiti njeno naređenje. Šutim ja i svaku njenu naredbu izvršavam.
Znaš, mama me naučila da nanu moram slušati, ali brate nekad mi dosadi kad mi zapreda, al’ de, moram. Velim ja njoj, nane, mama je otišla sa babom orati onu našu njivu, ja bi išao na kupanje sa Šabanom i Hasom dole na naš potok. Kad će nane, možeš al kad još samo štalu pokidaš, meni vode friške sa bunara doneseš i kravama trave nakosiš… ja brate sav se oznojio od muke, ali de, šutim kad moram.
Kako mi reče, ja tako sve i uradih. Eh, nane jel sad mogu ići?, upitah je.
“Idi sine, ali pazi, nemoj se kupati u dobokoj vodi, ako se slučajno ugušiš kući mi na oči ne dolazi!”, odbrusi mi nane, a ta njena šala do danas mi ostadoh u srcu zapisana.”
Autor: Hasan Keranović (24. 9. 2015.)
