Pročitajte jednu predivnu priču Bišćanina Dževada Harbaša iz serijala “Priče iz naših avlija 1, 2, 3” tipičnu za nekadašnju svakodnevnicu, djetinjstvo i odrastanje, za jedan predivan vakat koji je iza nas… usput ako želite naručiti jednu ili sve tri knjige, kontaktirajte pisca na Facebooku.
MOJ PRVI KOTAČ
“U to vrijeme, pravi je luksuz bio imati kotač, il’ što se sad kaže biciklo.U našoj mahali imali su ga samo ljudi. Najviše zbog odlaska na pos'o, a mi djeca, kad uspijemo ukrasti i odvozati koji krug, makar po avliji, bili smo sretni. Jer, ne daj Bože da neđe padneš, pa da se šta na kotaču razbatali, bolje ti je onda ne idi kući. Prvo ti sleduje politička nastava, jedno sahat vremena, pa tek onda fasuješ. Najgore mi bilo kad nas stari postroji, i ne pita ko je kriv. Ja, il’ buraz, fasujemo obadvojica. Polako zapali cigaru, sjede na sećiju i laganini priča….i tako sahat vremena, da bi na kraju rek'o:- Hajder uzberite sebi svaki po jednu tunjevu motku u bašči, pa dođite ‘vamo.
E, sto puta sam jeb'o tu tunju (dunju), koliko se motaka iskršilo od nje, od moja leđa…Idemo mi po motke, svaki sebi trga, a ja vidra vazdan bio i tražim one koje su suhlje, pa samo poslije nekoliko puta kad me stari flicne, ona se prebije, a ja k'o biva drečim, konda me deru, a buraz ćero neki inat i nije „a“ rek'o, al’ je zato bio sav iskriškan. Danima nije mog'o sjest’ na guzicu. Lipo mi ga bilo žao, pa sam mu ispričao u čemu je fora, pa smo od tada bolje prolazili, a i već smo bili klapci, pa stari više nas nije ni maris'o, jer smo u suštini bili dobri momci….
Nego da se ja vratim na priču o svom prvom kotaču…Jedan jaran mi reče da neki momak prodaje „ram“ od ženskog kotača za dvajest klikera, isto toliko slikica i dvi’ stoje. Ako imaš te dvi’ stoje, dobiješ i zadnji točak sa torpedom, a ako nemaš, onda ne dobiješ točak. Imam ja klikere, slikice i stoju, al’ nejmam dvi’. Sve notam isplatil’ mi se, valjal taj „ram“ i hoće l’ mi ga dati za ovo što imam.
Odlučim ja otići kod njega u Prekounje sa još jednim jaranom iz mahale, koji je znao đe mu je kuća. Otišli mi tamo, kad ja ga znam, išli razred do razreda.- E, vozdra, đe si, pa je l’ ti to prodaješ? – Prodajem, otkud ti, ho'š pogledati, super je, ja sebi napravio jedan iz dijelova, pa da mi ne smeta, ostatak bi prod'o il’ trampio.
Ušli mi u onu njegovu sklepanu garažu, od okrajaka, komada lima, pokrivena najlonom i vidimo jedan kotač. Sve na njemu, ma gori zemlja. U nekakvim drvenim sanducima, ima čega nema. Dijelova za motor T-12, od kotača torpeda, mačji očiju, žica, pedala, ma svega i svačega. – Pa đe ti je taj ram?Ništa on ne haberi, ali ga izvuče ispod neke stare deke.Imaš šta vidit.
Ženski „ram“, istina nema prednju viljušku (ono na što se zavrne prvi točak), al’ ima zadnji točak, lanac, ma, haman nov. – Evo pajdo, ako imaš sve što sam tražio za njega, tvoj je, ako nejmaš, jebi ga, neko će naletit’. Ja oduševit sa svim što sam vidio, al’ mi fali jedna stoja, pa počesmo pregovore.
Neće on ni da čuje da me prečeka, samo nama pare i klikere i slikice, inače ništa od prodaje. Ja se češem po glavi i slučajno pogleda u ćošku te sklepane garaže, stoji šćap za faćati ribu, al’ nema role…. Ja naš'o jednom prilikom na Četića mlinovima, kad smo faćali „većke“ (male ribice), nekakvu rolu i na njoj tertive čitav bunt.
Pošto nisam znao kako se sanjom radi, ja je ostavio u konobu i haman zaboravio na nju. Čim sam mu spomenuo, on sav oduševljen povika: – Ako išta valja i da se more napraviti, dobićeš sve što imam za kotač, haj'mo kod tebe da je pogledam.- Haj'mo…On uzjaha na onaj svoj kotač, a nas dvojica letimo za njim.Dok smo išli prema mojoj kući on se izd'o da je satr'o od starog rolu, i da ga je stari prebio zbog toga, jer je veliki ribar, a sad nejma role i ne more u ribu.
U sebi ja kažem, a tu mi dođi, samo nek’ ona rola bude ispravna, sve ćeš ti meni namiriti. Stigli mi kod mene kući, ja iz konobe iznosim rolu i gledam ga, a njemu se oči izrogačile, pa mu izleti: – U jebo te život, original Njemačka proizvodnja, ova more izdržati i mladicu.
Uzima on nju, nešto preklapa, odvrće, zavrće, odmotava tertivu, haman čitav bunt što je bio na njoj i onako veselo reče:- A koja je ovo bena izgubila, il’ je bio p'jan, il’ mu ispala iz rusaka. Samo se zapetljala tertiva i zakočila, evo je radi k'o doksa, sine ovo je oriđiđi Švabo. Za nju ti dajem sve za kotač što imam, tebi džaba i slikice, klikeri i pare, stari će se oduševiti, iduće hefte je otvor ribolova. – Baš sve što mi treba?- Sve, haj'mo kod mene. Sad mi dao i da vozim njegov kotač, pa smo se svi mjenjali do njegove kuće…Ulazimo u garažu, a on sve donosi na hrpu, kad se otvoriše vrata i na vratima se pojavi visok, crn čo'ek, kiselog osmijeha i orlovskim nosom, a u ruci mu moja „rola“.
Ovaj mali u međuvremenu odletio u kuću i odnio rolu da stari pogleda i valjda mu sve isprič'o. – Čija je ovo rola…procijedi kroz ona tri prednja zuba, što su mu virila ispod usana.Ja se prep'o, al’ odgovori:- Moja čiko, našao je na Četića mlinovima, na onoj brini, kod slapova, neko je izgubio. – A, čiji si ti sinko, ko ti je otac, znaš li ti da je ovo skupo, da nije ovo neko puhn'o?
Skont'o sam ja odakle vjetar puše, da me ispitiva, da je nisam kome mazn'o, pa ko mi je otac… Strah me prođe u sekundi i ja biflam sve k'o advokat. Ja se zovem tako i tako, otac mi je taj, radi tu i tu, i nisam majke mi je ukr'o, mogu vas odvesti na mjesto gdje sam je naš'o, a i svom starom sam je pokazao i on zna da sam je naš'o, što je bilo sve istina. Tad se čo'ek grohotom nasmija i izvinu se, jer je i on skont'o da sam ga pročit'o, pa kroz smijeh mi prilazi i zagrli… – Sad ja znam čiji si ti, e to je fina i čestita familija, a onda su i djeca, nego sin mi reče da ćeš ovu „rolu“ trampiti za ovaj „ram“ od kotača, e vala to ne more tako, bar dok se ja pitam ovdje u ovaj kući. – E sad ga jebi, reče ja u sebi, šta sad ovaj izvodi, šta se miješa u naše poslove…
– Mali, hajder tamo iz svoje sobe donesi prednji točak što si ga sakrio, da ga prodaš onom tvom jaranu i onu prednju kočnicu i ponesi der moj halat, da ja to sa vama zajedno sastavim. Sin mu se ukipio, sav crven, ništa ne govori. – Čuješ li ti šta ti ja reče, nemoj da sad ovaj tvoj kotač dam momku.Odleti jaran i ubrzo se vraća sa prednjim točkom, kočnicom i halatom. Prifati se njegov stari posla, a i mi sa njim. Nije prošao ni sahat vremena, pred nama je bio moj prvi kotač. Pumpamo mi gume, jedna pušća malo na ventilj, al’ nije čudo i na prednjoj ima bajlag, pa kad mognem, zamjeniću je. Na kotaču, sve ima osim prednjeg blatobrana.Paksic, sic presvučen kožom, pedale, na točkovima mačje oči, kočnice, zvonce, ma sve, k'o iz bajke. Došlo mi je da se uštinem, da se pitam dali sanjam…Jedino mi smetalo što je ram bio lila boje, al’ ne fali to ništa, čim stignem kući, imam onoga laka što smo farbali strehu, sa njim ću ga prelakirati, biće bolji nego kotač od mog starog.
Pozdravljamo se, sic mi spušćan do kraja, da mogu li'po sjest’ i dofatit’ pedale i krećem sa jaranom. On se fino smjestio na paksic i pravac Hatinac. Cijelim putem smo pjevali i tako ušli u mahalu, a tamo oni malehni trče za nama, pitaju je l’ moj kotač, odakle mi, ho'š mi dati krug…Često smo mi kasnije išli na Koranu sa našim kotačima. Onaj ko nije imao kotač sjedao je na paksic kod nekog drugog, pa su se mijenjali dok smo se vozili.
Po dogovoru, uvijek smo silazili sa kotača kad dođemo na čuvenu „Osmicu“ i kad se penjemo prema Japanskoj krivini, a tako i u povratku, da nebi se ko skondrljo, ne daj Bože niz onu londžu u hendek. A tamo od Vaganca i Drežnika, il’ gdje god je ravnica, tu smo pičili pravo. Kad dođemo na Koranu onda je kupanje i pravljenje ručka i čuvenog našeg „svaštaraša“. Sve povadimo iz rusaka što imamo. Vatra gori, kotlić se pristavlja, dinsta se luk, paradajz, mrkva, paprika i to sve iz naših bašča i onda kadse sve to izdinsta, stavljamo ono šta je ko ponijo. Bude tu narezaka, salame, sardine, goveđeg gulaša, jaja. Šta je kome mati zamotala. Na kraju sve to saspemo u kotlić i samo desetak minuta kuhamo. A to je bio naš najbolji specijalitet, zvani „svaštaraš“,jer je imao svega i svačega…Prije sutona krećemo kući za Bihać, da nas ne ufati noć, a naprijed idu oni koji imaju dinamu na kotaču, da nam svijetle.Tako sam ja nabavio svoj prvi kotač….
Eh, koja je to bila dragost. Danas se toliko ne obeseleova današnja mlađarija, kadim im stari kupi auto…
BILA SU TO FINA VREMENA.”