RADO SE SJETIM, KAD SMO MI IŠLI U KINO (bioskop)… EH, KOJA JE TO BILA DRAGOST…Evo na tu temu i moja priča… Oni koji žele imati moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks… Dževad Harbaš alias Dick Tracy
Priče iz naših avlija… osamn'esta priča…
PRVI ODLAZAK U KINO
Idemo noćas u kino, da pogledamo dobar film, reče stari dok sam ulazio u kuću. Mati se nama poče izvlačiti.
– Ma, meni se ne ide, imam posla, haj’ ti sa njima.
– Pa dobro, nemoj kasnije reć’ da te nisam zvao, jer vidio sam juče’ plakate, dolazi film Đango protiv Sartane.
Meni drago…ne mogu vam opisati. Prvi put idem u kino. Znači narast'o sam, jer mi je stari vazdan govorio da ću ići u kino kad narastem. Buraz je bio do sada dva puta, pa mi prič'o sve šta je bilo u filmovima. Prvi film je gled'o onaj, ne znam je l’ se baš tako zvao, al’ k'o probušen dolar. Neko probušio dolar i o tome je cijeli film. Ima tu jedna dobra scena, il’ u onom drugom filmu, kad glavna uloga izlazi na dvoboj, a ispred njega taj zlatni dolar. Kod njega muštikla, isto od zlata i on ti brale naperi sa tom muštiklom da sunce pogodi u zlatni dolar i odbije se onom drugom u oči i zaslipi ga, a on se faća pištolja i ubije ga… Moj stari je često volio otići pogledati te kaubojce, kasnije su ih zvali vesterne, a neki su govorili da su to i špageti kaubojski filmovi. Kako more bit’ film od špageta i makarona, to nikako nije moglo bit’. Svašta narod zna pričati, Bože mili. Nama sam ja nešto malo čalabrcn´o, i izletio tražiti buraza da mu reknem. Nađem ga na travici, igra sa rajom poklape u slikice. On je bankar.Vidim krenulo ga, pa ništa ne govorim. Kod poklape ti je najbolje bit’ bankar. On one mađarice karte dijeli na hrpe, koliko ima igrača i svaki ulaže slikica koliko hoće na neku hrpu, ona koja ostaje zadnja ne pokrivena, to je njegova, i pretežno uvijek nosi. Kad smo se malo „podvirili“ i imali po koju banku, igrali smo mi i u pare. Mene baš te karte nisu šćele, pa sam otkov'o nama, da ne zagrizem u njih, ma šta ti znaš šta vakat nosi. Opuha njih burazer, a ja mu tek tad reče da idemo noćas u kino. Uh, super, haj'mo kući, da se sredimo reče on i mi zajedno krenusmo prelistavajući slikice igrača što je odnio. Karte ni u snu nismo smili uniti u kuću, da nebi’ stara vidjela, nama bi završile u šporetu, nego smo ih sakrivali ispod jedne cigle što je napukla, pa samo zavučemo ruku i tamo ih ostavimo. Ne more ih niko naći, osim nas dvojice…Pred veče mi već bili spremni. Oprani, počešljani, pripremili sebi i po džemper da imamo kad se vraćamo, ako zastudi i čekamo da stari popije kahvu sa starom i da krenemo, a on zasjeo k'o pravi. Cmrče fildžan po fidžan i pali jednu za drugom cigaru, nikako da isprazni onaj ibrik. Ja viš’ ne mogu durat, pa ću:
– Tata, da mi nećemo zakasnit’, vide koja su doba?
– Ma jok bolan, ićemo mi od osam sahata.
– Haj’ dobro, ja odgovori i sjedem na skemliju do njih.
Najzad stari ugasi cigaru u punoj pepeljari ćikova, popi iz fildžana šta je ostalo kahve i reče:
– Dajder mi Mine one nove cipele za grada, pa da polahko krenemo.
Mati donese one cipele za grada i za izlaske, što je stari čuv'o u verandi na prvoj polici stalaže, koju je on napravio od okrajaka. Bile su to baš lijepe cipele, smeđe boje, sa malim nekim rupicama. Uvijek namazane i izglancane. Jednom sam ga pit'o što će tol'ke rupice na cipelama, a on mi reče da su to za ventilaciju i da se ne znoje noge i onda si rahat, moreš ići kolk'o ho'š. Krenuli mi lagano, već prošli mahalu, Husein begov most, Vatrogasno, idemo uz onu brinu pored Safića, starih kovača i prilazimo vel'kom mostu. Tad stari reče da se ufatimo za ruke, da smo mu na oku, jer do mosta, haman nije bilo nikakvog saobraćaja, a sad fijuču auta. Prelazimo most i penjemo se prema Kapetanovoj kuli i Hotel Bosni, uz one kockice, što su umjesto asvalta i idemo prema onoj zemi što se prodaje staklarija, zovu je kod Momčila, pa prema „Delkatesu“ i već smo pred samim kinom 26. novembar. Vidim tamo gužva, ne može se proći. Ja se prep'o, i u sebi govorim, a jesi kurate sreće, sad neće biti ni karata. Stari nešto zagleda, izviriva i poče mahati rukom nekom da dođe kod nas. Iz gužve izlazi visoka momčina, od mog strikana sin. Njega su zvali Skički, ma bio uvijek vidra. Snalažljiv, pametan a nadasve raja.
– Otkud ti strikane?
– Evo doveo ih u kino, nego imaš li karata, da se ne guram tamo?
– Kako da nemam strikane za tebe, evo izvoli, po cijeni sa blagajne.
Dodaje starom tri karte i sa nama priča o filmu da je dobar, ma pravi kaubojac. Stari vadi pare i daje mu, a on će ti:
– Nisi treb'o bolan strikane, puno je.
– Hajd’ bolan, počasti raju.
Pozdravljamo se sa rođakom, a ja starog pitam je l’ on radi u kinu, kad se zaposlio, a stari k'o da ne čuje, samo procijedi kroz zube:
– Ne radi bolan, malo sebi ovako zaradi koji dinar za džeparac.
Kasnije sam čuo da su ih zvali „tapkaroši“. Valjda što su tapkali u jednom mjestu, al’ bilo kako bilo, moj rođak mi je puno puta kasnije valj'o, kad sam malo narast'o i iš'o sa rajom gledati filmove, a nije bilo karata, ja sam uvijek dobijo po klizanoj….Baš se sad sjetih kad je dolazio film „U zmajevom gnijezdu“. Nisi mogao nabaviti karte deset dana u naprijed, a ja preko rođe isti dan nabavio i svima u mahali ćorlučio i prepričavao kako Brus Li kefa sve redom. Ulazimo u kino, na ulazu pregleda neki čiko karte i otkida kupone. Taj čiko se zvao Prika. Kad nije bilo gužve i kad niko ne gleda, kad smo bili momci, uzmemo stare komad karte i pet banki ispod nje i samo dođemo do njega, on uzme petobanak, a mi ulazimo. Baš bio pravi, ma legenda. Na samom ulazu u dvoranu prodaju se čelamci, špice, lule. Stari nam uze po kesu čelamaka i mi idemo u dvoranu, koja je nekako strma, a ja se pitam ko je ovo ‘vako pravio, taj nema pojma, sve niz brdo. Tek kad smo našli svoj red i sjeli u one drvene stolice što se preklapaju, skontao sam što to mora biti sve niz brdo. Odjednom se ugasiše svjetla, i poče film. Nikad u životu nisam ni sanjao da toliki televizor more bit’, ma k'o da je neko nared'o stotinu televizora i gledaš sve odjednom. Činilo mi se da je k'o naše igralište za male golove, a svi ljudi preko dva metra. Gledam ja film, al’ mi se oči sklapaju, odjednom neko viče.
– De sjedi majmune jedan, kud vazdan ustaješ.
– Majmun ti je ćaća, odgovara neko iz mraka.
Bilo je tih puno anegdota u našem kinu, meni pričali ovi stariji, kako su se zezali… Tako jednom prilikom, priča meni jedan rođak, kako sjede ispred njih starija raja i vazdan nešto jedu. On ih upita:
– Šta jedete, dajte i meni malo, izgladnio sam?
– De mali ne balavi, jedemo pastrmu (suho meso), moreš dobiti samo dva tri zalogaja.
– Daj ‘vamo, išta.
Uzme on pastrmu, a pastrma prava, miriše kino od nje, samo tvrda, da te Bog sačuva. Jedva ja pojede ta tri komada, kaže meni rođak, a i kolega pored njega. Otišli oni kući, a rođak cijelu noć imao proljev, ma ubijo ga. Sretne on one stare dripce, a oni pitaju je l’ valjala pastrma.
– Ma jes, al’ sam dobio proljev od nje.
– Pa kako ne'š dobiti, kad smo narezali „kajasa“ i promišali kroz pastrmu, da zamiriše i da li vam da jedete i odoše niz mahalu smijući se, da umru od smijeha.
A ko bi se toga sjetio ha ha ha, konjske kajase narezati i dati ljudima, a bena braćo mila…
Nisam ja više mog'o izdržati i neđe oko pola filma ja zasp'o. Stari me budi, a sala skoro prazna. Smiju se i stari i buraz i mi idemo kući. Ja umoran, pa me stari ponese krkače i ja opet zaspa.
E, tako je proš'o moj prvi film u kinu…Kasnije mi buraz isprič'o kraj filma i da je Đango ubio Sartanu.
Na žalost poodavno više nema našeg kina, nema mojih roditelja, rođaka, al’ su ostala sjećanja.
Dževad Harbaš
