EH, KOJA JE NEKAD BILA DRAGOST, KAD SE PUTOVALO VOZOM, PA NALETIŠ NA ŠIBICARE, PIVARE… Evo na tu temu moja malo duža priča… oni koji žele kupiti moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks.. Vaš Dževad Harbaš (D.Tracy)
Priče iz naših avlija 2… deseta priča…
PRVO PUTOVANJE VOZOM U SARAJ'VO
Ja i buraz došli smo iz škole. Stara nam naredi da idemo prati ruke, a ona će stavljati ručak. Buraz izgleda gladan, pa pita :
– Šta ima za ručak?
– Ima trahana i kljukuša. Haj’ sad pohitite da operete ruke, pa sjedajte za ručak.
Dok čekam buraza da opere ruke, zavirim u sobu i vidim da tamo stari spava. Nisam znao da je doš'o iz službe.
– Hoćemo li starog buditi?
– Nije on za tebe stari…odbrusi mi mati.
– Šalim se. Kako to da je doš'o ‘vako rano s’ posla, da nije šta bilo, da ga opet ne šutaju na poslu, sa jednog mjesta na drugi?
– Ma jok… Ima jedno dva sahata da je doš'o i rek'o mi da ga probudim za ručak, mora odmarati, noćas će na put. Viš’ mi ništa nije rek'o.
Prilazi mati polako otomanu na kojem se star razbaškario i hrče k'o top. Pila li pila. Klimne ga jednom, dva, dva puta i on otvori oči.
– Šta je stara, jel’ gotov ručak?
– Jes’ eno sve srevirano, haj’ ustani, umi’ se, pa da zajedno jedemo, dok se nije ohladilo.
– U redu, sa’ ću ja.
Ustaje stari, umiva se i sjeda za ručak. Trahana je još bila vrela, pa smo svi mi'šali kaškom po sahanu i puhali, da se ohladi. Stari nešto gleda čas mene, čas u buraza. Zagrabi trahane, srknu, a ona još vrela, pa mu haman suze udariše, koli'ko je opek'o jezik.
– A jes’ još vrela, ispeče se sav. Mog'o sam još malo odrimati, dok se hladne.
– Što ti vazdan nešto gledaš u mene i buraza?
– Pa sve razmišljam kojeg bi noćas poveo sa sobom. Putujem u Saraj'vo, na sastanak sindikata željeznica. Pošto je tvoj stariji brat već bio nekol'ko puta u Saraj'vu, ti ćeš ići noćas. Prošetaćemo po gradu, ići na ćevape. Dok ja budem na sastanku, ti ćeš biti kod naše rodice, što tamo studira, a maksuz ću te odvesti kod jednog svog jarana koji je bio vel'ki nogometaš, a služili smo zajedno vojsku i igrali lopte. Njegovo ime je Asim Ferhatović, a svi ga zovu Hase.
– Super…viknem ja iz sveg glasa.
– Hani, ne deri se probudićeš najmlađeg brata…javi se mati.
Burazu nije bilo sve jedno, i vidim da mu nije drago, al’ je ćut'o. Ipak je on nekol'ko puta bio u Saraj'vu.
– Haj’ sad ručajte, morete se malo poigrati, a ti se ne zafržavaj čudo na polju, moraš se kupati, a i ranije leći, da se naspavaš, more bit’ gužva u vozu noćas, pa da nemate mi'sta da sjedete.
– Baš ti fala tata. A šta ću sutra za školu?
– Brat će otići kod učiteljice i reći da si nešto mor'o hitno sa tatom na put, i da ću ja doći i opravdati tvoj izostanak. To je samo jedan dan. Sutra je petak, a ja imam sastanak i sutra i u subotu, tako da ćemo krenuti prekosutra onim vozom u večernjim satima.
– Mene što se tiče, moremo i teretnim, samo da idemo u to Saraj'vo i da ga viš’ jednom vidim.
Svi smo se nasmijali i fatili se kašika i jeli trahanu…
Dok smo mi razgovarali, stara je iskomusala kljukušu, koja je planula na brzaka. Kad jedemo kljukušu batakušu, najviše volim jesti one „loge“ koje se naprave pod batakom i onda žurim da što više pojedem „logi“ od buraza, a baška, na stranu ostavljam svoje meso od koke, jer nam mati uvijek odredi kol'ki je moj „paj“ ili bašča, do koje smijem jesti i onda ni jedan ne smije ulaziti u tuđu bašču, da stara ne galami. Čim smo ručali, ja i buraz, izletili smo na polje u mahalu. Ja na jednu, on na drugu stranu. Svoje jarane sam naš'o na „travici“. Tu smo se najviše iskupljali i igrali. Ost'o sam na vani do mraka. Kad sam doš'o kući, vidim da je stara sve spremila za put, meni i starom. Kuća je mirisala na nešto fino.
– Mama, šta pečeš u ova doba?
– Pečem koku, da imate za puta. Morete izgladniti dok putujete. Dalek je to put, a evo sa'će biti i masnica gotova, pa ću sve zamotati u čistu krpu i staviti kod starog u torbu, a ti nama haj’ kupaj se i dobro se istrljušaj sa onim m'rišljivim safunom, da sve m'riši za tobom.
– Ode ja onda nama.
– Idi, šta čekaš. Posli’ ćeš večerati i u krpe. Da se naspavaš.
Na brzaka sam se okup'o, večer'o i o'š'o leći.
Čini mi se da sam samo zatvorio oči, kad osjetim da me neko klima. Otvorim jedno oko i ‘nako u polutami prepoznam mater.
– Šta je sad mati, šta me budiš?
– Ti si sinko izgleda zaboravio, moraš se spremiti da ideš sa starim u Saraj'vo.
Nama sam se razbudio, skočio noge, k'o slučajno klimn'o starijeg buraz, koji je spav'o i pohitio na umivanje. Buraz samo nešto promrmlja i okrenu se na drugu stranu. ..
Kad sam uš'o u sobu vidim da je stari obučen i da pije kahvu. Na njemu kangarne ‘lače na peglu, bijela grilon košulja i modro crvena kravata. Na stolu stoji njegov debeli šajtov, a pored njega naše režinske karte. Sa tim režinskim kartama želježničari, a i njihova familija, mogli su putovati po cijeloj zemlji, samo se nešto plati, a bile su neke i besplatne. Te besplatne, čuvali smo kad idemo na more. Ove godine nismo išli, jer smo nešto radili na novoj kući, pa veli stari, da ćemo sad iskoristiti te besplatne…
Stari polako završava sa kahvom i gasi cigaru u pepeljari, a meni mati pomaže da se obučem i ubrzo sam bio gotov.
Ustaje i stari, oblači kaput, trpa u ‘lače šajtov i režinske i ode se obuvati. Iz verande se javlja materi:
– Sad neću oblačiti ovaj mantil „šuškavac“, nije tol'ko hladno, nosiću ga preko ruke il’ da ga stavim preko putovaljke, jer moram malog držati jednom rukom. Znaš da danas ima svakakvog svi'ta.
– Stavi ga preko putovaljke, neće se on izgužvati. Ako ga budeš oblačio, samo ga malo trehni, nama će se ispaviti.
– Koje ću cipele obuti, crne il’ ove smeđe, što su za grada?
– Obuj te smeđe za grada,. Fino ti stoje uz odijelo.
– Jesu fine, al’ me malo žuljaju, znaš da imam na desnoj nozi „kurje oko“, što sam dobio od oni’ teški želježnički kundura. Ubila bi me sramota da odem na sastanak i da šepam.
– Neće te žuljati, ne sikiraj se. Razgazio si ti njih, sad su bolje, neg’ da su nove.
– Onda u redu, kako ti kažeš.
Izlazimo iz kuće. Ja otvaram kapiju, pozdravljamo se sa starom i polako idemo na želježničku stanicu. Stari me čvrsto drži za ruku, a u drugoj nosi putovaljku, preko koje je prebacio svoj mantil, kojeg su još zvali „šuškavac“. Ime je valjda dobio zbog toga što, kad se obuče, šuška…
Nisam ja baš navik'o da me stari drži za ruku, jer pretežno, kad idemo, ja i buraz idemo ispred starog i stare, a oni za nama, sa najmlađim burazom, tako da nas mogu nazoriti…
Mjesečina je, pa se nabas vidi put. Išli smo bližim putem od naše kuće i skoro smo stigli. Želježnička stanica je sva u svijetlu. Jedan teretni voz sa natrpanim ugljom, profijuka pored nas. Na stanici naroda k'o u priči, k'o da je pijačni dan. Sa razglasa se čuje glas one tete, što najavljuje vozove:
– Brzi voz za Knin, sa direktnim kolima za Split, stoji na drugom peronu. Molimo putnike da zauzmu svoja mjesta. Polazak je za pet minuta
– Tata, da nismo zakasnili?
– Ma, jok bolan. Imamo mi još petn'est minuta vremena.. Eno našeg voza na prvom kolosjeku. Nama ćemo ući i sjesti u prvi razred. Ne sikiraj se.
Mora da je stari zaboravio na moju ruku, il’ se prep'o da se ne igubim u ovoj raji, tol'ko me je stisn'o, da mi je ruka počela trniti i tek kad sam poč'o srkati, on me upita:
– Šta je bilo, šta srčeš?
– Tata, stisn'o si mi ruku, sva mi je utrnula, mogul’ se ja držati za putovaljku.
– Uh, dragi sinko izvini, ja se zaboravio, slobodno se ufati za putovaljku, sad ćemo mi ući u voz, a eno, vidio sam i svog kolegu Jozu, on je u smjeni, on će nas voziti dizelkom.
– Jozooooo, hej Jozo, đe si druže, ideš li ti za Saraj'vo?
– O to si ti Ibro. Idem, a ti ćeš sigurno na onaj sastanak sindikata. Vidim i malog vodiš. Neka, si poveo dijete, nek’ vidi Saraj'vo i odvedi ga na ćevape na Baščaršiju, na moj račun.
– Ha ha ha, hoću, ne beri brigu. Vidimo se druže, ode ja da nađem slobodan kupe i da se smjestimo, pa ću izaći, da zapalim jednu.
Brzo smo našli prazan kupe i smjestili se…
– Ode ja sinko zadimiti jednu sa svojim drugom Jozom, a ti otvori prozor i gledaj, brzo će voz krenuti.
Jedva sam doček'o da spustim prozor i da posmatram narod na stanici…
Stari se zaprič'o sa svojim drugom, a meni zape za oko jedan čo'ek koji stoji sam sa nekol'ko kofera, pored sebe. Bio je neobično obučen. Na sebi je im'o kaput u kockicama, trapez ‘lače, košulju sa cvjetićima, koja je imala ogromnu kragnu i podsjećala me je na zečije uši i svezanu kravatu k'o najveća šaka. Na vratu mu je visio nekakav vel'ki aparat za slikanje. U ruci je drž'o tranzistor, sa kojeg se čula muzika. Hod'o je pored kofera i često pogled'o na sat. Činilo mi se da priča sam sa sobom…
Odjednom on diže ruku i poče nekom mahati u pravcu kafane, što su je zvali „Staklara“, gdje su do horoza neki čekali svoje vozove, ‘nako ko fol. Samo su tu sjedili i ispijali svoja pića, jer su u sitne sate, bile zatvorene sve birtije u gradu…
Pored „Staklare“ zaustavio se taksi i iz njega izlađe jedna visoka plavuša. Na njoj mini suknja, boje zlata, haman do gaća. U ruci je držala neku torbicu, koja je bila u tonu sa suknjom i štiklama. Čiko sa tranzistorom i dalje je mah'o sa rukom, a ona je gledala po narodu i vjerovatno pogledom tražila njega. Njemu izgleda dosadilo mahanje, pa se prodera:
– Šaciiiii, komen…evo meeeee.
Ona se trgnu i poče mu mahati i polako prilaziti. Njen zanosan hod i ljepotu, primjetili su i momci na peronu, koji su čekali neki voz, pa počeše zviždati i dobacivati…
– O maco, evo mene, zar me ne vidiš…dobaci neki mali fićfirić.
– Mačko, haj’ udaj se za mene, ja imam pet dunuma zemlje, sve ću ti prepisati…javi se neki crni momak do njega.
Plavuša im se nasmija i još zanosnije zatalasa kukovima, pruži korak i polako prođe pored njih..
Vjerujem da su tad momci bili u transu, jer se dobro čulo kako pričaju.
– Sine, koja mašina, ovo se ne rađa više…javi se fićfirić.
Nije ona obraćala pažnju na momke, nego je prišla čiki sa tranzistorom i aparatom i zagrli ga i poče ljubiti, al’ ono popravo, filmski.
Čiko je bio od nje niži, bar za glavu, što, izgleda njoj nije smetalo. Počeli su nešto brkljačiti na stranjskom jeziku, što nisam razumio, a vidim da i moj stari i njegov jaran Jozo sve posmatraju, al’ ništa ne komentiraju. Pored njih prođe neka starija majka, noseći u ruci pletenu korpu i malo zastanu, pa ‘nako u prolazu da svi čujemo, dobaci:
– Eh, na što izađe ovaj zeman. Kako se samo obukla, pa se onda čude kad im momci dobacivaju. Što bi rekli naši stari, ni ćuko ne zalaje, dok kuja ne zamaše repom, k'o ova žuja što vrcka po stan'ci.
– Tako je majka…reče čika Jozo i malo nakrivi svoju želježničku kapu uz smijeh.
Majka sa korpom produži do svog vagona, koji je nosio na sebi broj dva, što znači, drugi razred, a plavuša i čiko sa tranzistorom uputiše se prema prvom vagonu, koji je bio plave boje. Kasnije mi je stari rek'o, da su to spavaća kola i da imaju krevete za spavanje. Više puta se čiko vrać'o i prenosio kofere do plavog vagona, dok ga je plavuša strpljivo čekala, ispred vagona.
Ona grupa momaka što su joj dobacivali, sad poče dobacivati čiki…
– Švabo, ho'š da ti pomognemo, a ti nama ostavi malu na jednu noć. Vratićemo je k'o novu ha ha ha.
Čiko ništa ne odgovara, samo ćuti i ubaciva u vagon kofere. Poslije je pomog'o plavuši da se popenje, a oni momci svi redom čučnuli, pa podvirivaju, da vide kakve gaće ima…
Čiko i plavuša zatvoriše vrata vagona, a mladići na peronu nastaviše da je dozivaju. Stari se pozdravi sa Jozom, uđe u vagon i stade pored mene.
– Sad će krenuti.
– Super i bilo je vrijeme. Jesi li vidio onog čiku sa tranzistorom i aparatom za slikanje, sa onom zgodnom plavom tetom, što je čudno obučen. Jel’ on Švabo?
– Ma kakav Švabo, to je naš čo'ek „gastarbajter“, samo se folira, naš'o ovu malu, mora da ona ima para, pa kad je oplinja, dobiće nogu.
– Kako to?
– Ima l’ ona oči, on je star, malehan, ružan i da nađe ‘nako finu curu.
– Valjda je to tako kod njih u Njemačkoj, pa vole naše ljude. Šta ja znam.
– Kako reče da se on zove?
– Nije njemu tako ime, nego tako mi zovemo naše ljude što rade u Njemačkoj. Gastarbajter…
Nekol'ko puta sam ponavlj'o u sebi da prelomim jezik i da zapamtim tu riječ, kad se začu pištaljka i voz, polako uz škripu krenu.
Nadvirim se na prozor i mašem onim momcima, što su dobacivali onom čiki, zvanom „gastarbajter“, kad se začu njegov glas iz plavog vagona.
– Halo seljačine, ode ja sad raditi u spavaćim kolima, ode malo štemati ha ha ha, a vi plačite fukare ha ha ha.
Momci se iznenadili, jer su skontali da je on naš čo'ek, pa mu psuju od tave čiviju. Zovu ga da siđe, ako je muško, a on se samo smije i maše im, govoreći da su papci i seljačine.
Smijemo se ja i stari i zatvaramo prozor.
– Bio si u pravu, kad si rek'o da je naš čo'ek.
– Lako ja njih prepoznam. Svaki dan sam na stanici i uvijek dolaze za praznike i godišnji odmor i haman svi su isto obučeni i vuču one vel'ke kufere sa sobom. Haj’ da ja nama razvučem sjedala, da se fino smjestimo, dug je put, moremo se fino i naspavati.
Stari nam razvuk'o ona plišna sjedišta u kupeu, pa su izgledala k'o mali krevet. Ja sam se smjestio do prozora, a stari na drugu stranu, preko puta mene. Izvuk'o je stolić, na rasklapanje pod prozorom i na njega stavio hranu, što nam je mati spremila za puta, da nam se ne umasti roba. Svoj „šuškavac“ i moju jaknicu, koju sam pozajmio od brata, jer je bila nova, objesio na aluminijski klin u kupeu, koji je zato namjenjen. Izvadio je svoj „Ibar“ i zapalio cigaru.
– Jesi li gladan, ho'š jesti?
– Nisam gladan i ne mogu jesti, vrućo mi je i skin'o bi džemper, pa da ga smotam i da mi bude k'o jastuk.
– U redu, skini džemper. Sad će ubrzo biti vruće, dok se mašina zagrije, a moreš i spavati. Ja ću sačekati konduktera, da mu pokažem naše režinske karte, pa ću i ja malo zakunjati.
Nije stari haman to ni izgovorio, kad se otvoriše vrata i na njima se pojavi neki čiko u želježničkoj uniformi sa šapkom na glavi. Taj se čiko zove kondukter i on pregleda karte u cijelom vozu.
– Dobro veče drugovi, molim karte na pregled.
Stari se okrenu, a čika kondukter reče začuđeno:
– Kolega, jesi li ti to?
– Nisam te nama prepozn'o, ti sa tim fitiljom od kravate, ko bi rek'o, da nisi post'o ministar ha ha ha.
– Ja sam, stari moj druže. Idem na sastanak sindikata u Saraj'vo.
– Mašallah, deder nam onda traži veće plate. Jedva izdržimo kraj s’ karajem.
– Zato i idem. Evo ti moje režinske, a ova druga je od sina. On mi je sad savjetnik ha ha ha.
Nasmija se i čika kondukter, pa će starom…
– De ostavi te režinske, i navrati na kahvu kasnije u vagon restoran, da se ispričamo.
– U redu, navratim kasnije.
Čika kondukter zatvori za sobom klizna vrata kupea, stari ustade i ugasi svijetlo i sjede do pepeljare da dopuši cigaru. Samo se žar cigare vidio, kol'ki je mrak. Meni se počele oči sklapati i ubrzo sam zasp'o. Kol'ko sam dugo spav'o, ne znam, samo me probudi nekakva galama iz hodnika. Polako se privučem vratima kupea i podignem malo zavjesu, što je stari navuk'o, da nam svijetlost ne tuče u oči i vidim nekol'ko momaka kako čuče blizu WC-a. Jedan krupni u vijetnamci, sa kosom preko leđa viče:
– Haj'mo narode, ko voli, nek’ izvoli, svaka dobija.
Ja se još malo nadvirim, da bolje vidim, zašto svi čuče i šta se to dobija i ugledam kako onaj čupavac mi'ša tri prazne kutice u kojima su bile šibice i kako podbaciva jednu malu kuglicu, pod neku kuticu. Niko ne dira kutice, samo on. Ako neko hoće da igra, samo prstom pokaže na neku i ako je ispod nje kuglica, dobiješ lovu. Mi'ša čupo kutice i kad je stao, jedan momak u kratkoj kožnoj jakni izvadi nekakvu plavu novčanicu, i pokaza na kuticu na koju se kladi.
– Je l’ ti to stavljaš sto maraka momak?
– Da, daj da vidim tvoje pare.
Čupavac izvadi iz džepa „gutu“ para i pokaza svima. Kad je pokaz'o pare, podignu onu kuticu, a ono ispod nje kuglica.
Isplati njega ljutito čupo, a ostali momci počeše se smješkati i uključiše se u igru. Pretežno su dobijali. Ne znam kako i odakle, pojavi se i onaj čiko što je uš'o sa plavušom u voz. Stoj'o je iznad momaka i ništa nije govorio. Sad sam ga mog'o bolje vidjeti. Im'o je oko pedesetak godina. Pomalo proćelav, svježe obrijan, izbrazdanog i rošavog lica. Na sebi sad nije im'o onaj kockasti kaput i vel'ku kravatu, nego je bio u nekoj plavoj majici, a preko ramena nagrn'o je kratki mantil, boje leda. Pušio je nekakve debele smeđe cigare i kad je prinosio cigaru ustima, na ruci mu se vidio, vel'ki zlatni prsten.
– Mogu l’ i ja odigrati koju momci?
– Moreš, kako ne'š moći…odgovori mu čupavac i poče mi'šati kutice.
– Evo stavljam na ovu kuticu dva'es't maraka, nemam uza se dinara.
Podignu čupo kuticu, a ono ispod kuglica. Mislim se u sebi, kako je čiko skont'o, da je baš pod onom kutijom kuglica, jer kad gledaš kako čupo mi'ša kutice, zavrti ti se u glavi…
Isplati on njemu dva'es't maraka i opet nastavi mi'šati kutice…
Sad čiko uloži pedeset maraka i opet pogodi.
– Izgleda da te baš krenulo, hoćemo li pojačati na stoju?
– Hoćemo…odgovori čiko.
Bom kako su pojačali na stoju, čiko poče gubiti. Odjednom, onaj momak, što je prvi igr'o, zavika:
– Milicija, bjež'te…
Voz je poč'o da staje u neku stanicu, a oni počeše svi bježati kroz hodnik. Čupavac u vijetnamci i onaj sa kratkom kožnom jaknom, otvaraju vrata i iskaču iz voza. Samo je na mjestu ost'o čika gastarbajter. Bio je blijed u licu i mislio sam da će se srušiti. Ruka mu se trasla, dok je prinosio usnama debelu smeđu cigaru. Povuk'o je nekol'ko dimova, bacio cigaru na pod i uš'o u WC.
– Jesi li vidio kako ga opeljušiše?
– Uh, al’ me tata ti prepade. Nisam te ni čuo, kad si ust'o.
– Cijelo vrijeme sam ja budan. E, moj sinko, ja vozim vozove svaki dan i ti uvijek prate onog što ima love i onda ga ‘vako opeljuše.
– A ko su ovi momci?
– Šibicari. Tako se zovu i uvijek rade u paru. Onaj u kožnoj jakni i čupavac, rade zajedno. Na početku jedan ulaže pare i dobija, da privuču narod, a kad krenu peljušiti i zarađivati il’ kad je gusto, jedan samo zaviče da ide milicija i više ih niko ne vidi. Čekali su voz da počne ulaziti u stanicu i vidio si kako su brisnuli. Žao mi onog čo'eka, al’ to mu je sad životna škola. Mog'o je još gore proći. Pitam se kako će se opravdati kod plavuše ha ha ha.
– I meni ga baš žao. Ono što sam vidio, k'o da sam gled'o film. Kad budem prič'o jaranima, neće mi vjerovati. Evo izađe čika gastarbajter iz WC-a, izgleda da se umio i malo doš'o sebi.
– Neće njemu više na'mpasti da se kocka, nikad u životu.
– Tata, a što ‘vol'ko stoji voz?
– Sigurno čekamo križanje, sa nekim vozom, pa ćemo onda nastaviti.
Klimnem glavom k'o da sam skont'o šta priča, iako nisam im'o pojma o križanju vozova i kako se to more voz križati i opet zavirim malo u hodnik i vidim dva momka kako mikljaju dvi’ gajbe. U jednoj gajbi su pive, a u drugoj sokovi. Prvi što nosi pive, bio je krupan, k'o od brda odvaljen. Na sebi je im'o lijep kaput i traperice. Kasnije sam čuo da se ti kaputi zovu „grombi“ i da su u modi. Krupni, se poče derati kroz hodnik:
– Piveeee, sokoviiii, izvol'te, ledena piva i sokovi.
Otvara se kupe do nas i neki stariji čo'ek uze tri pive.
– Ho'š sok popiti?
– Mog'o bi jedan.
Stari otvori kupe i kupi od momka sok. Momci nastaviše dalje, a ja gledam koji je sok. Na njemu piše „Jupi“ i baš je fin. Ne pršće čudo u nos, kad ga promućkaš…
Najzad poslije nekol'ko minuta kren'o je i naš voz, prema Saraj'vu, a nas dvojica se izvrnuli u kupeu i utonuli u san…
Stari nije navuk'o zarove na prozorima od kupea, pa sam se probudio, čim je počelo svanjivati. Bio mi je malo utrn'o vrat, jer sam spav'o na jednoj strani, pa sam se poč'o trljati.Stari
otvori oči i ‘nako škiljeći, upita me, kako sam spav'o.
– Nisam se ni okren'o, evo sav sam se ukočio. Ode se ja malo umiti, tamo u onaj WC.
– Hajde polako, pa ću i ja za tobom. Imaš tamo ispod umivaonika jednu papuču, samo nju pretisni i poteće voda. Nemoj slučajno da piješ tu vodu, nije za piće.
– U redu, de podigni glavu da uzmem iz putovaljke peškir, četkicu za zube i pastu i da idem na umivanje.
Idem ja polako niz hodnik i dođem do WC-a. Jedva otvorim vrata, jer sam bio još mali i nisam im'o snage i uđem nekako i vidim da sam pogriješio. Uš'o sam u WC, a do njega je bila mala prostorija u kojoj se nalazi umivaonik. Mislim se u sebi, kad sam viš’ uš'o, haj’ da se olakšam. Gledam u čučavac, a na njemu rupa i kroz nju vidim kako brzo ide voz. Malo se prepadnem, da se ne okliznem, pa da mi noga ne upadne u tu rupu, i da me voz ne samelje, i malo se udaljim i iz daljine šicam i „olakšavam“ se. Brzo sam izaš'o iz WC-a i uš'o i umio se u onoj maloj prostoriji. Opr'o zube i vratio se u kupe.
Moram priznati da sam prvi put u životu uš'o u WC u vozu, jer nikad nisam ni iš'o na ‘vako dalek put, a kad smo išli na more, stara nas je natjerala da se svi „olakšamo“ kod naše kuće, prije nego pođemo. Vazda se bojala nekakve zaraze.
Stari je o'š'o poslije mene i brzo se vratio, stao pored ogledala i poč'o se češljati. Kroz hodnik se začu neki čiko:
– Kafa, izvolite, ko želi domaću kafu…
Stari nama otvori vrata i zovnu momka što prodaje kahvu.
– Dečko, daj ‘vamo ponesi dvi’ kahve.
– Eto me druže…
Stiže momak u naš kupe. Bio je obučen u bijeloj kecelji, sa bijelom kapom na glavi. U jednoj ruci je drž'o nekakav vel'ki ibrik, neobičnog izgleda. Ibrik je bio sličan fudbalu, samo što je im'o onaj lijevak iz kojeg se sipa kahva.
– Rek'o si druže dvi’ kafe, je l’ i momak pije?
– Ma jok bolan, to je za mene, more bit’ da će mi i to biti malo. Ja ti druže volim piti kahvu i ćeifiti.
– Ako hoćeš, kad završim sa kafom, imao mi i toplo čokoladno mlijeko, da donesem momku.
– E to more, donesi i njemu jedno čokoladno i de sve nama naplati.
Naplatio je momak kahve ili što on kaže kafe i moje toplo čokoladno mlijeko i ubrzo se vratio sa njim. Donio ga je u jednoj aluminijskoj šolji i još se je pušilo, kolk'o je bilo toplo. Samo je rek'o da će kasnije navratiti po šolju, jer je duži..
Ja i stari, sjeli do prozora, stavili na pokretni sto svoja pića i ćeifimo.
Stari zapali cigaru i polako srče kahvu iz jedne plastične čaše i odmahuje glavom…
– Ovo nije vidilo kahve, šta oni sve trpaju i prodaju ljudima, Bože mili. A šta da radim, kad sam navik'o. Da je ne popijem, pukla bi mi glava. Nema kahve, dok nju ne napravi moja stara .
– Meni je ovo čokoladno mlijeko super. Baš mi prija.
– Onda dobro, bar nek’ je tebi po ćeifu. Taman dok popijemo i ja popušim još jednu cigaru, stižemo u Saraj'vo.
– Odlično. Nama idemo na Baščaršiju, pa ćemo onda kod naše rodice…
Stari klimnu glavom i pripali novu cigaru. Bio je u pravu. Kad je popušio tu cigaru, stigli smo u Saraj'vo…
Silazimo niz stepenice od voza, a stari mi oštrim glasom reče da se dobro držim za putovaljku, pošto je ovdje vel'ka gužva, začas bi se mog'o izgubiti.
Oko nas na stotine ljudi. Samo idu tamo-vamo. Pravo da vam kažem, nije mi bilo sve jedno. Nikad nisam vidio tol'ko naroda na jednom mjestu i da svi negdje žure…
Idemo mi kroz neki, k'o tunel, pa se penjemo uz stepenice, pa opet kroz tunel. Nikad kraja. Stari vuče putovaljku i mene. Zapinjemo za sve ove što hite iz drugog smijera i dolazimo u nekakav vel'ki hol. Men’ se čini, da je veći neg’ onaj trg u našem gradu.
– Haj'mo uz ove stepenice u restoran, gore je dobra kahva, da popijem, ona mi se u vozu zbetila, a ti moreš doručkovati koke, što je stara ispekla.
Sjeli smo nama za prvi sto do stepenica. Stari je naručio kahvu i izvadio koku i masnicu da jedem. Nisam sebi naručiv'o ništa, jer sam već popijo sok i čokoladno mlijeko u vozu, da se stari, previše ne troši, a i mati mi je rekla kad smo pošli, da ništa ne tražim…
Odvalio sam sebi samo jedno krilo i komadić masnice i mrljavijo, jer mi se nije jelo, a i čuv'o sam se za ćevape na Baščaršiji.
Brzo je stari srkn'o kahvu, platio teti, što je došla da promjeni pepeljaru i izašli smo ispred vel'ke zgrade, koja je želježnička stanica i uputili se prema autima, što imaju znak „taxi“.
Ispred nas stade vel'ki mercedes. Iz njega izađe neki debeljko i otvori gepek. Stari ubaci u gepek putovaljku, stavi mantil preko ruke i sjede na mjesto suvozača, a ja na zadnje mjesto.
– Đe ćemo druže?
– Vozi na Bjelave, moram kod neke rodice.
– U redu…
Upali debeljko mečku i okrenu neki ključ i začu se kako nekakav sat kuca. Ja se nadvirim između sjedala da vidim šta to kuca i vidim neku kutiju na koj se okreću brojevi. Pomislio sam da to ima svaki mercedes, pa nisam ni pit'o starog šta je to, nego se fino izvalio na zadnje sjedište i gled'o kud nas voza čika taksista.
Rapsalio debeljko, k'o pravi, a meni ispred očiju fijuču vel'ke zgrade, bandere, pa mi odjednom dođe nekakva muka i prest'o sam gledati kroz prozor. Jedva sam doček'o da stignemo na te Bjelave. Debeljko nas ostavi na nekakvom brdu, stari plati, nagrnu „šuškavac“ na leđa, pogleda na svoj sat „Raketa“, što je dobio od firme za deset godina radog staža i poče pričati sam sa sobom:
– Kako je nema, zvao sam je iz firme i rekla nas čekati, a baš sam bio tempir'o vrijeme da ne zakasnimo.
Stajali smo na tom mjestu jedno desetak minuta, dok se nije pojavila naša rodica. Zajedno smo otišli kod nje u sobu, gdje je stanovala i sjeli na neki stari kauč. Bila je to mala soba sa dva kauča, jednim malim ormarićem i stolićem sa dvi’ stolice. Na jednom zidu bila je vel'ka slika Džimi Hendriksa (Jimi Hendrix) sa gitarom, a na drugom, neka grupa sa čupavcima, što se zovu Doors.
Iz putovaljke stari izvadi neki paketić i dade rodici…
– Evo stara ti nešto poslala, pa da ti se nađe.
Još iz šajtova izvadi nešto para i stavi joj u ruku.
– A niste trebali, puno je ovo…
– Ma, de ćuti, kome danas ne trebaju pare, a ti još studiraš, valjda ćeš se sjetiti, pa mi od prve plate kupiti kutiju cigara.
– Hoću, Boga mi dragog. Kupiću ja tebi cijelu šteku.
– Ako Bog da. Nego de sebi ostavi ovu koku i masnicu, mali je samo krilo poj'o, pa ako budete gladni, dok ja ne dođem sa sastanka, jedite. Haj'mo sad malo u grad, pa ću ja na sastanak, a ovdje se nađemo u četiri sata poslije podne.
Jedva sam doček'o da idemo u grad…
Prvo smo bili na Baščaršiji, gdje je stari naš'o svog jarana s’ kojim je igr'o lopte. Njihov susret bio je baš dirljiv i srdačan. Dugi niz godina nisu se vidjeli. Dok su oni sjedili i razgovarali, ja i rodica jeli smo ćevape. Samo su pričali o starim vremenima, kako su igrali lopte i ‘nako u priči stari se meni obrati:
– Deder sinko, reci ovom mom jaranu, na brzaka, najbolju reprezentaciju naše zemlje, takve neće biti više nikada..
Ja nama preko zalogaja, k'o iz topa…
– Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec.
To sam davno naučio na pamet, zbog starog, jer je vazda govorio, da više nikad nećemo imati takve igrače.
– O vide momka, ko bi rek'o. E, pa Ibro, ost'o si vazdan isti i djecu naučio najbolji sastav. Kad je tako, daj tamo djeci po još jednu porciju, šta hoće, a nama u oval, stavi svačeg pomalo.
Dođe na naš sto sad i ćevapa, ražnjića, sudžukica, a ja se naždera k'o hajvan, pa mi opet dođe ona muka. Li'po me znoj obli, pa sam sebi govorim, kako ne valja sve znati, pa te onda časte i more ti sve prisjesti.
Posjedili smo tu dobrano, oprostili se sa tatinim drugom i onda je on o'š'o na sastanak. Ja i rodica smo hodali po cijelom gradu. Bili smo i u jednoj vel'koj robnoj kući, što ima pokretne stepenice, na kojima se voz'o jedan moj jaran, kad je bio u Saraj'vu, pa mu stepenice ufatile nove tene „Šangajke“ i jedva je sačuv'o nogu, da mu je ne oblanja. Kući se vratio u japankama. Vozili smo se i u tramvaju. Taj tramvaj je k'o mali vozić, samo nema ni jedan kupe, gdje ljudi vazdan viču, ima izlaz, a vidio sam i jednog momka kako se pop'o iz vana na nekakvu željeznu štangu od tramvaja i vozi se. Garant nema za kartu. Prošli smo i pored nekakve vatre, što vazdan gori, ko je zapalio ne znam, al’ se nikako ne gasi. Mislili smo još ići onom žičarom na planinu Trebević, pa da gledamo grad odozgo, al’ smo morali ići, da dočekamo mog starog. Vidio sam i nekakav potok što prolazi kroz Saraj'vo, oni vele da je to rijeka, a ja se nama sjetio naše Une, pa se mislim u sebi, ako je ovo rijeka, šta je onda naša Una…
Nisam ja zaboravio poslati jaranima razglednice iz Saraj'va, sa slikama Baščaršije, koje sam obećao, a bom nek se zna, da sam
bio tamo…
Stigli smo prije četiri sata u rodicinu sobu i čekamo…
Već je bilo prošlo pola pet, stari još nije stig'o. Pet sati, a njega nema. Pojavio se u pet i petn'est.
– Djeco, izvinite, mora da ste se nasikirali, što nisam doš'o ranije. Mi se tamo dogovorili da danas održimo oba sastanka, tako da ćemo noćas svojoj kući.
– Baš sam se bio prep'o, a sad mi drago što idemo kući. Haj'mo se mi polako spremati, pa ćemo put pod noge.
U noćnim satima, sjeli smo u voz i vratili se kući.
Danima sam prič'o jaranima o svom putovanju, jer sam bio pun dojmova.
Tako je proš'o moj prvi odlazak u Saraj'vo.
Kod nas više poodavno nema vozova, gužve na želježničkoj stanici, graje, šibicara, pivara, a ni mog starog i njegovog jarana sa kojim je igro nekad davno lopte, legendarnog Haseta…
Dževad Harbaš
