DOLAZI PRVI MAJ, IDE I PRIČA O PRAZNIKU RADA I KAKO SMO GA NEKAD SLAVILI…Ugodno čitanje ove nostalgične, a i mnogo komične priče. Ko želi imati moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” može se javiti u inboks. Naval'te narode, još malo pa nestalo hahaha…Dževad Harbaš alias Dick Tracy
Priče iz naših avlija 3… treća priča…
NEKAD PRVI MAJ
Moj osmi „C“ razred, broji zadnje dane škole. Mi k'o vojnici što su o'šli u vojsku, pa broje kol'ko im je ostalo dana, do kraja vojnog roka. Skoro su sve ocjene zaključene, samo još poneko se javi da popravi neku ocjenu, zbog prosjeka, il’ ako je im'o jedinicu, da je ispravi, da ne ide na popravni. Čas je istorije. Nastavnica sjedi za katedrom i nešto piše u dnevnik. Preko naočala gleda po učionici.
– Redar, jesu l’ svi prisutni, na času?
Iz zadnje klupe, javlja se Ivica, koji je bio redar.
– Jesu, drugarice nastavnice.
– A što ti nisi obrisao tablu?
– Izvinite, evo sa'ću, zaboravio sam.
– Kako vi mislite nastaviti svoje školovanje u srednjoj školi, kad sad već zaboravljate osnovne stvari. Nego kad ste svi prisutni, ima l’ ko da je hrabar i da se javi, da ispravi ocjenu, a ako nema, onda ću ja da vas malo propitam, da me se dobro svi sjećate.
Ivica brzo ustaje, da njega ne prozove, stolica škripi i on brzim korakom žuri do table, uzima spužvu i briše tablu. Negdje je tamam izbris'o pola table, i odlazi u wc da pokvasi spužvu. Brzo se vraća i briše preostali dio table….U razredu tišina…Sjedim u prvoj klupi i pogledom šaram po razredu. Po facama se može skontati nama ko se boji, a ko ne. Ko je naučio ako nema pojma. Oni koji se ne boji da će biti prozvani, bezbrižno sjede u klupama, smješkaju se, i gledaju u pravcu nastavnice, a oni drugi, se šćućurili, sakrivaju se iza drugara koji su ispred njih i manji su od makova zrna.
Nastavnica otvara svoju torbu od koje se nikad ne odvaja, kao ni od svog „bonitnog“ štapa, zvanog „Mirko“ i kojeg su neki dobro zapamtili. Iz torbe vadi crvenu hemijsku olovku. Prvo sam pomislio da se sa nama zeza, al’ kad je izvadila crvenu hemijsku, znao sam da je vrag odio šalu. Sa crvenom hemijskom se zaključivaju ocjene. Ma nije meni zbog mene, ja znam da ću dobiti peticu, nego zbog jarana. Nekim baš nije išla istorija…Tišinu prekinu nastavnica:
– Svi junaci, nikom ponikoše. E pa kad se niko ne javlja, a još nam je ostao jedan čas iduće sedmice, da ja lagano krenem sa zaključivanjem ocjena, pa kom opanci, kom obojci. Po abecednom redu krećem, a dok ja zaključivam, oni koji imaju „klimave“ ocjene nek’ malo prelistaju knjigu. Pitanje neće biti teška, ipak ste vi bili dobra generacija.
Ja se podbočio i slušam nastavnicu a ona proziva redom i govori šta je zaključila. Prozva i mene…
– Ti znaš da ti i ne govorim koja ti je zaključna ocjena i nek’ ti je sretno školovanje.
– Hvala nastavnice.
Poslije mene prozva jednu moju drugaricu, koja je imala „klimavu“ ocjenu, između jedinice i dvojke.
– O vide k'o nam se to fino nacifro, ti k'o cura za udaju, a ocjene stupaju k'o kod vojske, jedan, dva, jedan dva. Šta ću od tebe, ni sama ne znam. Ako ti dam jedinicu, možeš lako pasti i na godinu, vidim fizika i matematika su ti isto između jedinice i dvojke, a nisam ni zaboravila, iako je bilo davno, onu scenu kad si prepisivala kontrolni rad, od druga što sjedi ispred tebe i koji je ni kriv ni dužan, nastrada zbog tebe. Nisam pametna. Evo jedno lagano pitanje, pa da te ne nosim na duši. Šta je za dva dana, koji je dan?
Jaranica brzo ustaje i sva ozarena, k'o iz topa govori:
– Nastavnice, za dva dana je ned'lja i nećemo ići u školu.
Razredom se prolomi smijeh, a i nastavnica, iako uvijek stroga i smrknuta prasnu u smijeh. Nastavnica pokušava da nešto kaže, al’ smijeh joj ne silazi sa usana…Prvi put sam je tad vidio da se tako smije od srca. Smijeh i žamor je trajao nekoliko minuta.
– A što me slatko nasmija, i zbog toga evo ti dvojka, i nek’ ti je sa srećom.
– Hvala drugarice nastavnice.
Nastavnica nastavlja dalje prozivati đake, a ja osjetim kako me neko žboka u leđa. Okrenem se i pitam jaranicu. Šta je sad?
– Što su se svi smijali, jesam li tačno odgovorila?
– Jesi kako nisi, ned'ljom se ne ide u školu, a i pada Prvi maj, praznik rada. Koja si ti bena, al’ šta te briga, dobila si dvojku, sad gledaj nešto smisli i za fiziku i matematiku, pa si rahat, pupa hava i zelena trava.
– A zato ste se smijali. To sam smetnula.
– Smetnuta si sama od sebe, de sad ćuti, ho'š da nas čuje nastavnica, pa da ti zaključi keca.
Čim sam joj spomen'o keca, poblidila je i ućutala, a tog trenutka u učionicu ulazi podvornica sa onom vel'kom plavom knjigom iz koje se čitaju obavijesti. Svi ustajemo, a ona se obraća nastavnici:
– Nastavnice samo da pročitam oglas.
– Slobodno…Djeco sjedite i poslušajte oglas.
Podvornica je brzo pročitala oglas, u kojem se kaže da je praznik rada, Prvi maj u nedjelju i da su neradni dani ponedeljak i utorak. Tog trenutka prolomio se aplauz u učionici…
Kad je podvornica izašla, nastavnica se opet obrati mojoj jaranici…
– Mala, siguno si ovo mislila reći, a „sigurno“ bi nam i ispričala gdje su bili prvi štrajkovi radnika, je l’ tako?
Jaranica ustaje polako i ‘nako sva zapužarita, klimnu glavom i tiho reče:
– Jeste, tako je, drugarice nastavnice.
Razredom se opet prolomi smijeh, jer smo znali svi da nije imala pojma, gdje su bili štrajkovi radnika. Naš smijeh, prekinu zvono…
Pošto nam je to bio zadnji čas, svi smo krenuli svojim kućama. Nas nekoliko mahalčana, išli smo u isti razred, a većina je mahalčana završavala osmi razred. Cijelim putem smo razgovarali…
– A jesam se slatko ismij'o, sad na času…veli jedan jaran iz mog razreda.
– Ma i ja sam, al’ mi je nekako bilo žao i boj'o sam se da je nastavnica još šta ne upita. Garant bi joj zaključila keca i morala bi preko ljeta bubati istoriju. Ovako je sve prošlo super i svi smo se slatko ismijali, pa čak i nastavnica.
U katkim crtama sam objasnio drugarima koji nisu iz našeg razreda, šta se desilo na času istorije, pa su i oni počeli da se smiju.
– Srećom, zazvonilo je, i to je spasilo, sad će se sjećati cijelog života da je paznik rada Prvi maj ha ha ha. A đeš ti za taj paznik rada?
– Ima ona više sreće neg’ pameti ha ha ha, a nemam pojma đe ću za Prvi maj. Stari haman uvijek radi kad su paznici, pa mi ostanemo kod kuće. Mati napravi fin ručak, najedemo se ko budale i onda mili moji, kud koji. Stara ode malo leći, da odmori, a mi u mahalu. Kad je fino vrijeme, odemo na njive igrati lopte, a lani smo se kupali za 1.maj. Haman sva mahala išla se okupati. Sunce ucvrljilo, ma gori zemlja, ko da je ljeto i mi laganini se pokupili i ošli se bućnuti u Unu. A jes’ ledena kruše. Smrz'o sam se k'o žohar, kad sam skočio. Nama sam izletio, k'o simplon. Srećom svi smo poni'li sebi suhu robu, i nikom ništa nije bilo, ma niko nije ni kihnuo.
Dok smo pričali, već smo polako stigli u mahalu, pozdravljamo se i svak’ odlazi svojoj kući.
Stižem pred našu kapiju, otvaram rezu, i ulazim u avliju. Tamam kad sa zatvar'o kapiju, pored ulaza proletiše dva momčića i svaki gura točak od kotača, brez žica, a u ruci drže komad čelične žice koja je na početku savijena u polukrug, i sa tom žicom se pridržava točak i samo onda pičiš. Ako nemaš napavitu žicu, more poslužiti i klipa, koja se stavi u žlijeb od točka i tako ga guraš… I ja sam to radio kad sam bio manji, pa smo se i takmičili, ko će brže stići sa točkom il’ kako smo ga mi zvali kolom, a da ti ne odleti u hendek. Dok su proletili pored moje avlije, samo su mi mahnuli , a i ja njima. Ulazim u verandu, i ko da mi se učini, nekakvo blejanje. Zastanem i osluhnem, a ono se ništa se ne čuje. Ulazim u kuću, bacam tašnu na basamke i ulazim u kuhinju. U kuhinji stara sjedi i gleda televizor i samo mi kažiprstom preko usana pokaza da ne galamim. Skonto sam da je stari doš'o iz službe., pa je upitam tiho:
– Mati, šta gledaš?
– Gledam reprizu one serije „Sumorna jesen“ o onom našem ileglacu, što ga zovu Dren. Nisam je svu pogledala prošli put.
– Aha, gled'o sam, ima l’ šta novo?
– De pogledaj kroz onaj pendžer na verandi.
Ništa je više ne pitam, neg’ ustanem i odem do malog pendžera u verandi i vidim iza kuće, za tunju, kanafom svezano janje.
– Janje, čije je, je l’ naše, odakle vam tol'ke pare?
– Bom naše, stari prekovremeno radio i još dobio nekakvu nagradu, valjda od sindikata, nešto tako mi reče i sa kumom oš'o danas fićom u Cazin na sajam i kupio janje, pa ćemo i mi fino proslaviti Prvi maj i još okren'ti janje. Samo nek’ nas vri'me fino posluži.
– Superrrrrrrrrrr, e ima da se natalebamo popravo. Samo da nam ne hrupe neke nabiguznice, pa nam ga pojedu.
– Ma neće, ne beri brigu, biće samo naše familije, kumova i naša…Li'po ćemo posjediti i ozidati. Stari je viš’ dogovorio da će sabahom on i kum srediti janje, nabiti na ražanj i otići naložiti vatru, pa će onda doć’ po nas fićom. Ja ću ispeći onaj moj vel'ki kruh, spremiti sude, poni'ti deke, stolnjak, vel'ku siniju, đe će meso ostaviti kad ga sasiču, salate i crvenog luka imamo u bašči i to je to.
– Uh, ima da se provedemo baš fino, a đe ćemo ići?
– U Srbljane, ima ona mala ravnica pored restorana, ispod brine, k'o čair, pa ćemo tamo. Zato će stari i kum otići rano da zauzmu misto, poćeraju drva, nalože vatru, pa će doć’ onda po nas.
– Jedva čekam da svane. Ode ja malo sad do mahale dok dogledaš seriju, pa ću onda ručati, kad se vratim.
– Haj’ nemoj se zabavljati, sa'će ti i brat iz škole, pa zajedno ručajte.
– U redu. Ode se pofal'ti jaranima da ćemo i mi ići za paznik rada i peći janje. A što se zove praznik rada, a niko ne radi, znaš li?
– Ma šta ja znam sinko što je tako, al’ stari mi prič'o da su se neđe radnici borili za svoja prava, pa sad svi slave po svi'tu taj dan.
– I ja sam skont'o da je tako. Haj’ odleti ja. Neću dugo.
Obuvam stare espadrile, koje su mi knap, kad obujem dvoje čarapa i služe mi kad igram lopte, jer su mehke, ko hampamuk, i baš su se ubile za igrati lopte na njivama, a gumene čizme obujem kad igramo na Vodotornju. Izlećem iz avlije i nama pravac na njive, znam da tamo jarani igraju lopte, pa da im se pofalim…
Na njivama igraju moji mlađi mahalčani, protiv druge mahale, samo sa strane stoji nekol'ko jarana koji su moje godište. Pozdravljam se sa njima i pitam za rezultat…
– Ma gube ovi naši, ko da imaju obadvi’ li've noge. Kad mi više ne budemo igrali, naša mahala će biti kanta za nabijanje…javlja se jedan jaran, što je sjedio na međi.
– Mladi su oni još, ovi su stariji od njih po nekol'ko godina.
– Nema to veze, nekako su vehti, jedino je onaj mali žuti dobar, onaj što sad vodi loptu, vide ga, igra u čizmama a k'o da ima kopačke.
– Baš je dobar, samo je škrt na lopti. Ne more sviju preševiti, neko će ga nasandrljiti.
Samo što sam to rek'o, kad se prema malom zatrče jedan štrkljavi, koji je viši od njega za glavu.
– Limaaaaaaaaa, zipa đaleeee…proderem se iz sveg glasa.
– Mali me čuo, i samo poskoči malo, skloni loptu a štrkljavi profijuka ispod njega i zabi se u među.
Mi se počeli smijati, kako ga mali preševi a on ustaje i nama dobaciva:
– De, nemojte se vi stariji mi'šati kad mi igramo. Ja sam zap'o za busen, pa sam pao, nema onaj mali pojma, đe će on mene preševiti, sa'ćete viditi kad mu lapim loptu.
Mali nas je čuo, i krenu sa loptom baš prema štrkljavom, a štrkljo, ‘nako krakat u dva-tri koraka se stvori pored njega, a mali krenu desnim ramenom, štrkljo isto krenu na tu stranu, a mali mu proćera loptu kroz noge. Mi počeli navijati, a i ostala djeca stala i samo oni se ganjaju.
– Nemoj mali više kroz pišu, upišaće se štrkljavi ha ha ha…dobaciva jedan moj jaran.
Štrkljo iz druge mahale, se okreće, psuje i ganja malog, a mali k'o čarobnjak, sakriva mu loptu a mi umiremo od smijeha i hajkamo štrkljavog…
Nekako pobježe par koraka lopta malcu i on požuri da je stigne, a to je mislio iskoristiti štrkljavi, i zaleti se k'o sivonja. Mali izmaknu loptu, a štrkljo zape za krt'njak i kol'ki je dug i širok trehnu na zemlju i pade licem na balagu, što je nečija krava ostavila kad je pasla travu. Svi se počeše smijati a štrkljo ljut k'o ris, kaljav po licu od balage, poleti za malim da ga ufati i istuče. Nama smo se mi umiješali, ufatili ga i smirili. Kad je malo doš'o sebi, obris'o lice, natjerali smo ga da se pozdrav i rukuje sa malim. Na početku nije prihvatio ruku od malog i počeli su se šiljkati, al’ kad je dobio čvoku od jednog mog jarana, pružio je ruku…
Utakmica je završena i vraćamo se kućama.
– Hoćemo li mi sutra razbaciti jednu partiju, protiv mahale sa asvalta?
Ovo pitanje jedva sam doček'o i ja nama ko iz topa odgovaram:
– Ja neću moći, idemo sutra slaviti Prvi maj. Stari kupio janje sa kumom, pa idemo svi u Srbljane.
– Blago se tebi, ima da se najedeš ko budala. Eh, kad bi mog'o „puhnuti“ jedan komad da i ja okušam.
– Bolje da ne donosim.
– Što?
– Zato što ti nije stomak navik'o, dobio bi nama proljev ha ha ha.
– Samo ti donesi jaranu jedan komad, a ti ne bini za moj stomak, nek se nama udriskam k'o grlica ha ha ha.
– Ti si moj dug, pa ako ikako mognem, doniću ti, al’ nikom ne govori, da ja onda ne fasujem.
– Ne beri brigu…
Doš'o sam kući, a mati tamam stavlja sude za ručak.
– Evo djeco nasuću vam trahanu i nek se malo hladne, a i stari će sad doći. O'š'o je po ražanj kod nekog druga, a eno ga otvara kapiju.
Razmaknem malo storu pa i ja zavirim, a ono stari u desnoj ruci nosi ražanj i ostavlja ga pred ulaznim vratima. Dok smo ručali, starci su pričali šta trebaju ponijeti, kad ćemo ustati, kad će stari i kum otići, naložiti vatru, staviti janje na ražanj, doći po nas…
Kad je pao mrak, mati nas je oćerala ranije na spavanje, jer moramo rano ustati.
Nikako nisam mogo zaspati. Sto put sam se okren'o, dok je stariji buraz hrk'o k'o top. Sto puta sam ga klim'o, guro nogom, zviždo, samo da prestane hrkati.Nekako pred zoru sam zasp'o. Čini mi se da sam samo zatvorio oči kad me neko klima. Jedva otvorim oči i vidim buraz već obučen.
– Mali, haj ustaj, svi su viš’ o'šli, evo stari samo što nije doš'o. Znaš da ne voli da nas čeka u autu.
– Jeb'o te mali, da te jeb'o. Jesam li ti rek'o sto puta do sad, da me tako ne zoveš. Đe mati?
– O'šla sa starim da im pomogne, da sve fino prostru i pripreme, ona i kuma. Povela i mlađeg brata, i stari će doći samo po nas. Poćeraćemo još malo drva, pa zato haj skači, umivaj se i da u kutiju natrpamo još drva. Moramo nahraniti i koke i vode im naliti, to je stara naredila.
– Jesu l’ sve poćerali.
– Jesu. Stari namontir'o i pak-treger na fiću. Znaš šta su još poćerali?
– Nemam pojma. Šta?
– Šator.
– Kakav šator, odakle nama šator?
– Izgleda da je stari kupio šator od onog čo'eka što je iš'o kod njega po ražanj. Jutros ranom zorom je iš'o po njega. Čuo sam kako staroj jutros šapće, da će ga platiti u tri puta i da nije tol'ko skup, pa da ga nama ponesu i probaju. Zato je stara i o'šla, sad će to biti sve k'o apoteka, a i ako mlađi buraz bude pospan, moće spavati u šatoru, a bom i ako kiša udari, mi ćemo uživati u šatoru, a ostali će pokisnuti.
– A jes’ to super, baš si me obradov'o. Čo'eče pečemo janje, imamo šator i još dođemo svojim autom. Jedva čekam da stari dođe.
Brzo smo mi nahranili koke, nalili im vode, da imaju za piti. Pokupio sam pet jaja što su snile i ostavio u kuhinju, natrpali punu kutiju drva i čekamo starog da dođe po nas. Nije puno prošlo kad se stari pojavi, pibiknu na svirenu, a nas dvojica, zajedno ponesemo kutiju sa drvima i donosimo do auta. Stari izlazi iz auta, preuzima kutiju od nasi i stavlja je na pak-treger, veže kanafom i ‘nako dok to radi, govori:
– Jeste li me dugo čekali?
– Nismo.
– Jeste li sve uradili što je mati rekla?
– Jesmo.
– Onda upadajte, idemo sad da proslavimo praznik rada.
Ulazimo u auto, stari pali i mi krećemo.
Ja i buraz smo više volili kad nas stari vozi, bez matere. Ona uvijek govori da ne hiti, da joj je muka, povraća joj se, đe zavro, a kad smo sami sa starim, on nagari kol'ko more. Sjećam se da je jednom naćer'o haman 80 km/h. Fićo se poč'o pomalo tresti, a i mene i buraza bio strah. Bandere i drveće je fijukalo, haman se ništa nije vidilo.
Dok smo išli u Srbljane, stari pustio i radio, koji je nabavio prošlog mjeseca. Baš nam je bilo fino. Ubrzo smo stigli i dok se stari parkir'o i palio cigaru, kroz zube procijedi:
– Valja li?
– Fićo, kako neće valjati…odgovaram.
– Ma jok bolan, vidiš li ti ono tamo.
Stari pokaza prstom na šator koji je bio svijetlo plave boje, sa nekakvom nastrešnicom. Bio je ko malehna kućica….
Ja i buraz se zgledasmo, i ne možemo povjerovati.
– A kol'ki je, pa ko mala kućica. Super je. More se komotno spavati u njemu.
– To i jes’ porodični šator, zato sam ga i kupio. Haj ponesite sad ova drva.
Ja i buraz nosimo drva, prilazimo šatoru, a u njemu mati prostrla dušek i na njemu već spava najmlađi buraz. Kum sjedi na skemliji i okreće janje, a kuma i mati sjede na deki i nešto pričaju. Stari dolazi, uzima lopatu i nagrće žeru pod janje.
– Stari jesi l'za kahvu?
– Kako da nisam, ova u prirodi i na vatri je najbolja. De ti nju pristavi. Kume ho'š ti kahvu il’ bi pivu?
– De ti meni pivu otvori, ugrij'o sam se od ove vatre, trunje mu njegovo poljubim.
Mati ustaje, sipa u ibrik vodu, razgrće žeru i stavlja u nju ibrik, a stari otvara pivu i daje kumu…
– Evo pive iz Une kume, nemoj da ti samo trunje upadne u nju ha ha ha.
– Neće, ne beri brigu, sa'ću ja nju mazdrknuti niz grlo ha ha ha
Dok su oni kafendisali i ispijali pive ja i buraz smo se igrali odbojke sa nekim curama i momcima. Odjednom je lopta, sa kojom smo igrali završila u Uni, a momak koji je igr'o sa nama, brzo skinu hlače, zatrka se i skoči u Unu, dopliva do lopte i vrati se nazad.
– Je l’ ledena?
– Ma jok, tamam za kupanje…
Mislio sam i ja pitati mater da se okupam, al’ nisam smi'o da ne galami.
Poslije tri sata janje je bilo pečeno i stari ga je isjek'o u komade. Sjeli smo i jeli. Mislio sam da ću sam pojesti po’ janjeta, a ja poj'o samo nekol'ko komada i zasitio se. Jesam ja kasnije uz'o još koji komadić i jedan špinjetak i nisam mog'o više ni mrve. Ja sam samo gled'o kad me niko ne gleda, da ukradem koji komad mom jaranu, a bom i za sebe, jer sam volio sjesti sa rajom na travicu i nešto pojesti zajedno. Kad su ručali starci, burazeri i kumovi otišli su da prošetaju, a mene su ostavili da čuvam šator, auto i robu. Jedva sam to doček'o. Ušo'o sam u šator, gdje je stara ostavila janjetinu, izabr'o brzo nekol'ko komada krhtači, za mene i jarana, zamot'o u sudnu krpu i sakrio u svoju jaknu, koju sam ponio, ako bi bilo hladno…
Nekako pred veče smo spakovali šator, pokupili naše stvari i vratili se kući.
Kad smo ulazili u avliju, vidio sam jarana kako je naslonit na svoju kapiju. Ništa mu nisam rek'o nego samo pogledom pokaz'o na travicu. Sve smo unijeli u kuću i ja jedva čekam da odem na travicu.
– Mati ode ja malo na travicu, neću dugo, čekaju me jarani.
– Haj, nemoj samo kasniti.
Dok sam izlazio, uzeo sam vel'ki komad našeg domaćeg kruha i svoju jaknu u kojoj je bilo sakriveno meso i požurio na travicu gdje me ček'o jaran. Tu smo u slast pojeli sve meso, što sam ukr'o.
Tako je proš'o naš praznik rada, kad smo prvi put pekli janje.
Poodavno su moja kuma i kum preselili na drugi svijet, kao i moja mati, a od lani i moj stari. Rado se sjetim tog vakta i zemana.
Bila su to fina vremena… NIŠTA SE NIJE IMALO, A SVE SE IMALO.
Dževad Harbaš
