DA SE SLATKO NASMIJETE, EVO MOJA KOMIČNA PRIČA, POD NASLOVOM “KRAVA U ČIZMAMA”..Oni koji žele imati moje knjige, mogu se javiti u inboks. Dževad Harbaš alias Dick Tracy
Priče iz naših avlija… dvadeset i osma priča…
KRAVA U ČIZMAMA I NEKADAŠNJE FORE I FAZONI
Ne znam kako ova današnja mlađarija more po cijeli dan sjediti za onim komjuterom, i da belji u nekakve sigre, koje niđe veze s’ vezom nejmaju. Nit’ jedu, nit’ piju, samo
čandrkaju po njemu i čujem da se još sakriju od staraca pa
ponesu i u krevet pa nastavljaju. Ti komjuteri što se nosaju,
vele da se zovu lap i još tup. Što se zovu i „tup“ ne znam. Ma,
ne znam ja te stranjske jezike, al’ garant otupiš i pobenaviš
beljeći u onaj malehni televizor, što ti dođe uz njega. Meni
ipak za moju pisaniju nekako draža stara dobra „kuc“ mašina,
marke „Olimpija“. Šta će oni kad nema ‘lektrike ha ha ha,
džaba im onda ta tehnologija. Ode sve u helać. Pravo da Vam
reknem bile mi i žao ti’ sabija. E, kako smo se mi znali
posigrati. Da su nam starci dali, mogli smo do gluhi doba se
igrati. I nikad dosadno. Baš mi sad na pamet pade šta smo
radili…
Bio sam haman već omladinac, pa se ko biva i malo podvirijo i
bom smio ostati i malo duže na vani. Pogotovo kad stari radi
po noći. Mati bi samo rekla da ne pravimo belaja i da joj
slučajno ko ne dođe „na harac“. To je ono kad neko od komšija
dođe pa te izrezili staroj, e onda sam nama obr'o zelen bostan.
Prvo što fasujem onu tunjovu motku, al’ je najgora bila zabrana
izlaska i u avliju, a raja dođe pod pendžere i još te haka…
Sjedimo ti mi tako na travici… Ljetno doba. Nas pet jarana
kontamo đe ćemo, kud ćemo…
– Haj'mo malo prohodati do Bakšaiša…reče jedan.
– Ma, neću bolan…nebi sad proš'o pored greblja, nema ti
para. Znaš da po ‘vakom mjesecu bude i prikaza…reče
drugi.
– Jes’ vala…uključim se i ja.
– Pa, haj'mo onda prugom, samo nako prohodati, fino se
vidi od ovog punog mjeseca.
Ustali mi, i idemo prugom. Neki hodaju po šinama, a neki
skakuću po pragovima. Na nama ljetna garderoba. Kratke ‘lače,
majice i sandale plastične, uzete u Jugoplastici. Jedan jaran u
Japankama. Haman pade kad mu se japanka okrenu dok je
hod'o po šini. Njemu to bi krivo, kad smo se nasmijali, pa ih
izu i zadi za pojas. Odjednom jedan jaran stade i tiho prošapta:
– E, znam šta ćemo.
– Šta?
– Idemo u onaj progan i skinuti ogradu onom čo'eku što
nas vazdan ćera sa njiva kad igramo lopte. Sazn'o sam,
nije njegova livada, nego nekog čo'eka što je u
Njemačkoj, a njemu smeta galama, pa nam zato nikad
ne da, da igramo lopte.
– A jel’ on u kući?
– E nije, on je brale o'š'o neki dan na more, njihova
smjena. Znam zato što je i moja tetka o'šla isto kad i on.
Vidio sam ga na želježničkoj stanici kako prtlja one
putovaljke i galami na ženu što ne pohiti.
Idemo mi polako prema onom proganu. Niđe na putu žive
duše, mrkli mrak. Samo se naziru svjetla iz kuća.
– A da nema pašče u avliji…pita jedan jaran.
– De ne seri, šta si se prep'o, nema bolan ne bio. Taj je
škrt, taj ni sebi ne da često jesti, kamol’ paščetu.
Svi smo se počeli smijati, onako iz tihana, a jaran što upita
onako postiđen, samo reče, da ako je gazda pogan, onda vele
ljudi da je i pašče pogano.
Prilazimo mi njegovoj kući, a ono ograda drvena, sve pod
špagu. Nama se bacamo na pos'o. Ja i jedan jaran skidamo
kapiju đe se ulazi. Tamam je počeli podizati u vis da je
skinemo sa kuka, a ona poče škripati. Mene trnci prođoše u
sekundi.
– Šta ćemo, ako neko čuje, najebali smo, k'o žuti…pitam ga.
– Hani, drži je tako, sad ću se ja na nju popišati i nama će
proraditi.
– A budale, jesi ti normalan, đe to more tako bit’.
– E, sa'š vidit’.
Izvadi on onu svoju mukicu od „smokija“ i zaliva li zaliva,
nikad da prestane, koliki li mu je onaj mihur, Bože mili.
Uzvuče on one svoje kratke ‘lače i priđe meni i počesmo je
mrdati, lijevo, desno i onda u vis i baš ne škripe. Skidosmo mi
kapiju.
– Ha, šta sam ti rek'o…sine priki li'k ha ha ha. Od sve
muke i straha i ja se nasmija.
Ostala tri jarana, skidaju ostale tarabe. Sa tarabama izvališe i
onaj direk, a on sav od kolomasti.
– U sve ga ne jeb'lo, sav se ja ukalja…opet smijeh.
– Čekaj bolan, a đe ćemo sa ovom ogradom?
– Ma, odnićemo je na vrh livade, nek je traži, kad je takav
smrad.
I baš mi uprtili kapiju, i ogradu i pravac na njive. Tamo je
zafrndeljimo kod dalekovoda. Direk nismo nosili, jer je sav od
kolomasti. Kad smo se vraćali zezamo se mi i prolazimo
popriko kroz nečiju avliju, a jedan jaran ni pet ni šest podiže
kapiju od avlije, preleti preko puta i skide kapiju od te avlije i
obisi onu prvu. Vrati se nazad i na ovu, obisi kapiju od one
preko puta.
– Haj'mo sad džal niz džadu, veli on.
Mi sa smijehom polako idemo, kad pored nas prolazi neki
čo'ek p'jan k'o sikira i prilazi onoj avliji kroz koju smo mi
prošli. Ljulja se on k'o Banja Luka ‘69, al’ ostaje na nogama i
vazdan nešto traži na kapiji. Odjednom poče sam sa sobom
pričati:
– Majku mu jeebbeem, hikkk, kako nemaa one reze
hikkk…ma garant sam promašiooo kuću.
Odjednom poče da se dere:
– Senooooooo, Senadaaaaaaa, jesi li u kućiiii?
Pale se svjetla u kući. Upali se i vanjsko. Izlazi pokrupna žena i
viče:
– Jesam, šta se dereš, probudićeš cijelu mahalu. A đe si se
jope tako nalijo, da Bog da, ne crko.
– Hani da te pitam, jel’ ovo naša kuća?
– Jes’ hajvanu, haj’ ulazi, nemoj da nas narod sluša.
– Dobro, kad ti kažeš da jes’, onda jes’, a đe reza?
– Kakva te spopala reza, de prekini.
Ufati njega žena ispod ramena za ruku i odvuče kroz vrata.
Srećom ona se na kapiju nije ni okrenula…
Sutradan mi sjedimo na travici i prisjećamo se od sinoć naše
gege, kad ja iz džepa vadim šajtov i dugačko klupko tertive.
– Šta'š sa tim?
– Stavićemo u šajtov papira i staviti na sred ceste, a
tertivu zatrpati prašinom i kad neko naiđe misliće da je
pun para i kad se slegne da ga uzme, ja ga samo polako
povučem…ima da se iscipamo od smijeha.
– Baš dobar fazon, haj'mo to naperiti..reče jedan jaran…
Sve smo uredili i pripremili i čekamo…Čekamo, al’ niko da
naiđe. Mislili smo već odustati, kad u daljini od Kombiteksa
ide jedna mlađa žena na kotaču. Malo vjetar puhn'o pa joj
podiže onu zelenkastu suknju sa štraftama i ona jednom rukom
vozi kotač, a drugom pridržava suknju da joj se ne diže. Kad je
prišla bliže prepoznali smo je. To je ona iz Kralja što je
raznosila varen'ku i ponekad prolazila i našom mahalom. Ja
mislio da se ne šalimo sa njom, al’ bilo već kasno. Već je
prilazila Hasanovoj kući i k'o da je soko, ugledala šajtov. Mi se
posakrivali po travici, polegli i čekamo. Sjaha ona sa kotača,
prisloni ga baš na tarabe od moje avlije i hiti prema šajtovu.
Slegnu se ona da ga uzme, a ja trznu tertivu, a ona zaroni,
haman pade u prašinu. Mi se vamo cipamo od smijeha, al’ se ne
pojavljivamo. Ona se zatrka da lapi šajtov što prije, a ja jope ga
trznu, a ona jadna zahavrlja i pade u onu prašinu. Sijevaju njeni
batakovi na sve strane, vide se i gaće u boji, konda su od
kupaćeg kostima, a jedna bena od ovih mojih pajdaša nije više
mog'o izdržati, pa viknu:
– Mala, kad će biti slike gotove?
Poskasmo i mi ostali i pobjegosmo prema Vrbiku, smijući se…
Čujemo mi iza nas kako nas ona „časti“ i kako nam psuje od
tave čiviju, al’ nama ne smeta ni malo. Kad smo se dovoljno
udaljili smijajući smo joj mahali. Vidimo i ona se onda poče
smijati. Mora da je skontala i ko biva, kažiprstom nam maše i
prijeti.
Ovo su samo neke, što bi’ rekli gege-šege iz našeg vremena, al’
kad sad čujete šta je moj did radio i njegove anegdote, nećete
vjerovati…
Sjedimo ja i moj did na vani, pod onim njegovim starim
crvenim dudom i eglendišemo. Pred njim ibrik, fildžan i dvi’
kocke šećera. Pripalijo dido čibuk, gleda niz avliju, stara majka
prođe sa malim naviljkom sijena i odnese ga kravama, a on se
odjednom okrenu i pogleda me i reče:
– E, unuče, sad mi nješto padnu na pamet, kad stara
odnese blagu ovo sijeno, da ti ispričam. Ho'š li
poslušati?
– A, kako neću bolan ne bio, jašta nego hoću.
On onako ozaren i nasmijan krenu sa pričom.
– Bilo je to nekako vrime kad sam malo doš'o vamo iz
‘Stambola. Ma dosadilo mi bilo, pa ga jebi. Tuđina
ubija. Im'o sam i para i žena i svega, al’ kad mi
nampadne rodni kraj, ja se spakivam i put pod noge.
Kol'ko se sjećam bilo je to haman uz onaj rat. Zasjeli mi
bili kod Čeha u Hotel Bosni, jeli, pili nekoliko dana,
kad jednu noć navrati neki ko biva gospodin i on sjedi
sam i naručiva sebi piće i muzikantima i zove onu malu
pjevaljku da dođe kod njega da joj nješto rekne. A ta ti
je mala bila moja. Znaš ono, ja je održav'o, plać'o,
odiv'o, obuv'o i sve što joj treba. Bila li'pa, ma, k'o san.
Slabo je govorila naš jezik, mađarica je bila. Ne mogu
se sad sjetit’ iz kog je grada, al’ nadoće mi kašnje. U
meni sve počelo kuhati, nama sam ga mislio satrati, al’
mi jarani vele, hani bolan, pušćaj ga, on je trgovac u
prolazu. Doš'o prodati neke krave i bika, pa nek’ malo
otpune. Samo ti maloj rekni da ga zadržava, a mi
imamo plan šta ćemo. Ja gled'o u njih, i nama skontao
da će biti neka zajebancija, pa odust'o od onog da ga
tučem…Ustanem ja i samo maloj šapnem da ne smi sa
njim u krevet, ni slučajno, a da ga zavlači cilu noć i da
mu vadi para što god more više i izađem sa moja tri
jarana napolje.
– Pa šta ste smislili, deder da čujem…
– Onaj tamo, je ostavio kod jednog čo'eka u štali krave i
bika. Znam đe je to. Ispred je svez'o veliko pašče, a
šupa je od kuće udaljita pedeset koraka…reče jedan
moj jaran, koji je emigriro u Avstraliju i nikad se nije
‘vamo ni vratio.
– Pa šta mi imamo sa tim?
– Ukrašćemo mu kravu, i noćas zaklati i nama staviti u
pajc za pastrme.
– Kako ukrasti?
– Haj’ ‘vamo, sad ćeš skontati.
Odvedoše oni mene unuče kod zaprežni’ kola i pokazuju dvoje
gumeni’ čizama.
– Šta će vam čizme, sve vas ne ubilo?
– Ne sikiraj se ti, ideš li sa nama, il’ ne ideš?
– Idem, kako neću ići.
Krenuli mi polako kroz onaj mračaj, jedan drži konja i ide
pjehe, a mi ostali se vozimo. Stadosmo kod jedne usamljene
kuće, a u daljini na misečini primjećujem štalu.
– Haj'mo polahko iza štale, drži der ovaj pajser, a ti
ponesi ćuskiju.
– Ja uzmem ćuskiju i za njima. Stigli mi iza štale i
počesmo odvaljivati od ozada daske. Daske gnjile,
haman same se odvaljivaju i mi tako uđesmo u štalu.
Izabrasmo najbolju kravu, obusmo joj čizme i kroz one
daske izađosmo. Prije nego ćemo poć’ prihelbetimo
opet one daske i dođemo do zaprežni’ kola i pravac kod
jednog jarana mesara. Cijelu noć smo radili i spremili
sebi za zimu pastrme kol'ko ho'š. U sabah oš'li leć’.
Sutradan mi jope u Hotel Bosnu, kad nam priča gazda
kako je onaj bio i prič'o im kako mu je neko ukr'o
najbolju kravu, al’ nikako nije znao kako je ukradena.
Bili i žandari i vidili stope od obuće i čizama, al’ od
krave niđe ni jedne stope. Neki nama počeli pričati da
nije neka prikaza, il’ onaj Drekavac…
– E, tako mu i treba kad tuđe cure barka ha ha ha.
Did se poče grohotom smijati, a i ja sa njim i razmišljam, kako
li su se samo toga mogli sjetiti i obuti kravi čizme.
BIO JE TO FIN VAKAT I ZEMAN… NIŠTA SE NIJE IMALO, A SVE SE IMALO.
Dževad Harbaš
