PRIČE IZ NAŠIH AVLIJA: “KOMUŠANJE KURUZA, KRUZANA I PEČENE BUNDEVE…”

Vakat je branja kukuruza pa tim povodom donosimo i jednu predivnu nostalgičnu priču baštinara i čuvara lijepih sjećanja na vremena iza nas (50-e, 60-e, 70-e… godine), Bišćanina, Dževada Harbaša, iz poznatog njegovog seriala “Priče iz naših avlija 1, 2, 3”.

Ako želite kupiti knjige Dževada Harbaša, “Priče iz naših aclija 1, 2 i 3”, možete se javiti Dževadu u inboks na Facebook profil Dževad Harbaš.

Riječ je o doista vrijednim knjigama sa predivnim pričama i toplo vam ih preporučujemo, pored svega, po prihvatljivoj su cijeni, sigurno se nećete pokajati.

A sad, čitajte i uživajte.

Priče iz naših avlija 3, šesta priča

KOMUŠANJE KURUZA, KRUZANA I PEČENE BUNDEVE…

Žurim iz škole, jer sam izgladnio k'o vuk. Znam da je mati još jutros pristavila grah i još ubacila dvi’ suhe ovčije kosti, pa ću se dobro natalebati, a još je sinoć je ispekla pogaču, jer je ona najbolja uz grah.Ulazim u avliju i penjem se uz stepenice i kroz otvorena vrata čujem kako stara priča sa nekim. Po obući na stepenicama, skontam da je neka žena. Uđem u kuću i prepoznam neku našu rodicu. Pozdravim se, a meni će nama mati:

– Evo došla nam rodica da javi, da će majka u ned'lju komušati kuruze, pa moram ići da joj pomognem. Ho'š li i ti sa mnom?

– Kako neću, i tako ih nisam odavno vidio, a i nejdem u školu.

– Moraćemo onda zarana ići, sa onim jutarnjim autobusom.

– Nema problema, samo ti mene mati probudi. Ode ja sad ručati, je l’ grah skuhan?

– Jes’ evo ti ga na šporetu, ho'š da ti ja naspem?

– Ma jok bolan, de te vas dvi’ se ispričajte. Kad ručam, ja ću skloniti sve sa stola i onda se ode malo poigrati u mahalu. Za sutra nemam nikakve zadaće.

Na brzaka satarem dva sahana graha i izađem u mahalu. Hodam mahalom, a ono niđe žive duše. Haman sam doš'o do kraja i skrenem prema staroj želježničkoj stanici i tu sretnem jednog mladog želježničara. Klimnem mu glavom, popenjem se na jednu tračnicu i počnem hodati po njoj. Želježničar ništa ne govori, nego se i on pope na drugu i nekako smo zajedno krenuli. Da mi noga ne sklizne sa tračnice, pa da iščašim nogu, raširim ruke i pičim malo brže. Kako ja pojačavam hod, tako i želježničar. Nenajavljeno počeli smo se takmičiti, ko će biti brži. Bio sam puno manji od njega, pa mi je pobjeg'o za dva koraka. Kad se je malo izdaljio, okrenu se pa ‘nako kroz smijeh mi reče:

– E vala si brz mali, svaka ti čast, a đe su ti jarani, kad si sam?

– Neki su u školi, a neki pišu zadaću, još malo pa će se iskupiti.

– Mora da ćete igrati lopte, ovdje na šljaci kod Vodotornja.

– Ne znam, more bit’ da hoćemo. Mi se brzo dogovorimo, a odakle si ti?

– Nisam ja odavde, nedavno sam dobio pos'o ovdi u „Vuči vozova“. Ja sam od Doboja.

– Znači Mujo od Doboja?

– Ma jok bolan. To se samo tako kaže. Moji jarani me zovu Dino, a pravo ime mi je Sabahudin.

– Mora da si rođen u sabah, kad ti je tako ime ha ha ha.

– Garant je tako ha ha ha.

– I moj stari radi u „Vuči vozova“.

– Kako se zove?

– Ibro, Ibrahim?

– On je na parnjači.

– Mor'o bi ga znati. Ja sam još novi, pa tek upoznajem radnike. Kako izgleda?

– Nako srenjeg rasta, plave oči i navija za Želju. A kol'ko imaš godina?

– Ja, imam dva'est godina, a ti?

– Trin'est…

– O pa ti moreš viš’ tražiti cura ha ha ha.

– Ko je rek'o da nemam curu i da ne tražim ha ha ha.

– Ti si baš mali vrag ha ha ha. Eno kod Vodotornja ti se skupljaju jarani, haj'mo do tamo.

Idemo zajedno ja i moj novi jaran Dino, zezamo se i pričamo.

– Dino, kol'ko ćeš ostati ovdje?

– Nemam pojma. Sad sam na pripravničkom, a ako dobijem za stalno pos'o, nikud ja neću iz Krajine.

– Nama sam ja skonto da nisi odavde. Nekako drukčije pričaš, neg’ mi, a ko se napije Une, taj iz Bišća ne mrda.

– Čuo sam za to, rekli mi jarani.

Došli smo do jarana i malo poigrali lopte. U mojoj ekipi je kratko igr'o i Dino, i nije baš neki igrač, al se je zez'o sa nama. Poslije po’ sahata, pozdravio se sa nama svima i požurio prema skretnici, okrenuo je, obris'o ruke sa pucvalom, koja mu je bila u džepu i otiš’ u zgradu…

Došla je ned'lja. Mati me rano probudila i nama poslala na umivanje i da sjedem da pojedem koji uštipak. Doručkov'o sam na brzaka i već smo izlazili iz kuće. Buraz je ost'o spavajući a stari je bio u službi. Stara je zaključala kuću i stavila ključ na prozor, pod jednu saksiju, da buraz more izaći, a i stari ako dođe ranije da more ući…

Mati mi daje jedan ceger da nosim, a ona nosi dva. U svakoj ruci po jedna. Šta je u njima, nemam pojma, a nisam ni pit'o. Ceger što mi je dala da nosim bio je lagahan k'o pero…

Hitili smo do autobusne stanice, a tamo vel'ka gužva.

– Nije valjda mati da će ovi svi u naš autobus?

– Neće, ne sikiraj se. Tu staju svi autobusi. Zato je tol'ka gužva. Svak’ čeka svoj autobus. Ufati der se za ovaj jedan ceger sa tom slobodnom rukom, da te ne izgubim.

– De nemoj da se sramotim draga mati. Nisam mala beba. Šta misliš da me neko vidi iz mahale, da se držim za tvoj ceger, il’ da me držiš za ruku, ko nekad kad sam bio malehan.

– Ma šta me briga ko će šta reći, ti si moje dijete i bićeš kad budeš post'o čo'ek.

– Znam, al’ evo idem sa tobom i ne brini. Evo dolazi autobus na kojem piše, da ide za Plitvička jezera. To je naš autobus.

Zaustavlja se autobus, debeli kondukter otvara vrata i promuklim glasom obraća se putnicima:

– Oni koji nemaju karte, mogu je kupiti kod mene u autobusu, polazimo za pet minuta. Haj’ polako ulazite i bez gužve.

Nije nas bilo puno i brzo smo ušli u naš autobus. Mati je kararila da sjede na prvo mjesto, da joj ne bude muka od autobusa.

– Mati, jesi l’ popila onu svoju tabletu?

– Jesam, nama čim sam jutros ustala. Ne brini.

Kondukter zatvara vrata na koja smo ušli, a na ona druga ulazi šofer i obrati se debelom kondukteru:

– Ako su se smjestili, da lagano krenemo.

– Kreći. Svi su sjeli.

Šofer je bio sitan, omalehan čo'ek, pa sam se upit'o, kako tolišni čo'ek more voziti'vol'ku grdosiju. Dok se je obratio kondukteru vidio sam da ima jedan zlatan zub, što je u taj vakat, bilo nekako normalno. Na njemu je bila snježno bijela košulja, zavrnuta do laktova. Okreće ključ i pali. Autobus brekće i polako kreće. Debeli kondukter stavlja kapu na glavu, uzima torbu i kreće da naplaćuje karte. Mi sjedimo na prvom sicu lijevo, a na desenoj strani sjedi neki gospodin u teget odijelu, sa crnom košuljom, modrom kravatom i lakovanim cipelama. Već je uzeo da čita nekakve novine i pošto je blizu mene, vidim da nisu na našem jeziku. Prilazi mu kondukter i kulturno mu se obraća:

– Druže, ovaj gospodine, gdje putujete?

Gospodin ništa ne haberi, neg’ čita novine i dalje. Kondukter stoji i čeka, pa se obrati šoferu:

– Jaro, ovaj je izgleda gluh k'o top, il’ ne razumije naš jezik.

– Klimni ga malo, more bit’ da nešto čita.

Kondukter ga malo klimnu po ramenu, a gospodin spusti novine i sa osmjehom nešto poče brkljačiti. Ovaj ga gleda, i normalno ništa ne konta šta priča, pa mu pokaziva karte i ponavlja više puta k'o papagaj, da mu kaže gdje putuje. Debeljko se sjetio, i počeo nabrajati, sela, zaseoke gdje staje autobus i kad dođe do Plitvičkih jezera, gospodin ga zaustavi.

– Plitvice, yesssssssssss hau mač (how much)?

– Kakav te mač spop'o hajvanu jedan, pitam te đe ideššššššššš. Ljudi zna l’ iko u autobusu šta mi ovaj kaže?

Negdje sa kraja autobusa začu se dječiji glasić.

– Čiko, znam ja, to je engleski jezik…javi se curica koja je ušla zajedno sa nekom tetom, što je u crno obučena.

– Haj ‘ćeri ‘vamo, da mu naplatim kartu, nisam ni kren'o, a ubrzo će prva stanica i narod će nahrliti, samo mi spominje nekakav mač il’ mačku. Naš'o je baš ući u moj autobus, ćaća ga njegov zakarto.

Mala curica sa kikicama u plavoj haljinici, dolazi do nas i poče razgovarati sa gospodinom. Mala brkljači sve u šesn'est. Šta god kondukter kaže ona prevodi, k'o pravi „tolmak“. Brzo su se sporazumili i on iz debelog novčanika vadi pare i daje kondukteru, da sam uzme kol'ko treba, što je i uradio. Curica je otišla na svoje mjesto a kondukter se prebaci do nas i tako redom. Već na prvoj stanici autobus je skoro bio pun, a kad smo mi stigli do naše stanice, tolika je bila gužva da smo jedva izašli. Da ne idemo na zadnja vrata, kondukter nas je pustio na prva. Izlazimo i idemo prema didovoj kući. Stara hiti, ne mogu je stići. Znam da je tu rođena, al’ što ‘vako hiti, nemam pojma.

– Mati de ne hiti tol'ko brete mili, ne mogu te stići.

– A izvini sinko. Ja pohitila da što više materi poradim po kući i potribim šta ima, dok nisu doćerali kuruze u avliju, onda će nahrlti komušači i neću moć’ sve stići.

– Kad će doći ti komušači?

– Običaj je da počnu dolaziti u akšam, kad porade svoje poslove kod kuće.

– Pa onda ne moraš hititi tol'ko, ima do akšama, kol'ko ho'š.

– Znam, al’ hoću da stignem sve napraviti. Dok si ti spav'o, ja sam nama u sabah o'šla do mesnice i kupila fine junetine pa ću napraviti jahniju. Evo poni'la sam meso u cegeru, i zbog njega hitim da se nebi uščulo, pa i taj belaj.

– Onda, hajmo pohititi…

Žurimo mi prema didovoj kući, spustamo se niz brinu, pa preko bara i onda preko lise prejašemo i ulazimo u uski sokak, koji vodi didovoj kući. Sokak je popločat liskovačkim kamenom k'o od mog dida avlija. Za petnaestak minuta smo stigli pred kapiju. Otvaramo je, a ono majka se stvori nama na vratima od kuće.

– A jeste l’ stigli hajrom, je l’ bilo gužve, jeste l’ sustali?

– Stigli smo majka, gužve je bilo malo, a da smo se umorili, bom nismo…odgovara stara.

– Hajder ‘vamo unuče da te majka zagrli. Ti ko iz vode da rasteš, mašallah, jesi se ušpruljio.

– Je l’ de da jesam. Imam haman dva metra ha ha ha.

Prilazim majki, a ona me zagrli i dobro stisne.

– Ovaj će svojoj majki kad naraste, od prve plate kupiti najbolje dimije, je l’ de da ho'š?

– Pa obeć'o sam ti davno majka, a šta sam ono obeć'o didu, jesi l’ zaboravila?

– Beretku, e pa nisam ja još tol'ko pobenavila i ostarila, đe da to zaboravim. Baš neki dan kad smo pili kahvu, spominjali smo te i did ti veli, kako si mu obeć'o od prve plate uzeti najbolju beretku, koja bude u Saraj'vu…Haj’ bujrum, raskomotite se.

Izuvamo se i ulazimo u kuću. Mati nama vadi iz cegera šta je donijela i reda po sećiji. Tek sad vidim da je stara haman doni'la manju fasungu. Bilo je tu kila riže, kila kocke, kila sitnog šećera, dva'est deka kahve, germa, meso, dvi kutije cigara, kila narandži, paket žileta za dida, m'rišljivi safun i zvrk sudžuka.

– Dodaj der mi sinko taj ceger što si ti nosio.

Dodajem staroj ceger, a ona iz njega vadi neku svoju robu, što će obući, kad bude radila i onda sa dna izvadi nove dimije za majku.

– Evo mati, da imaš obući kad izađeš neđe. Li'po su po tvojoj mjeri. Nek si živa i zdrava i još stotinu ‘vaki’ prominila.

– A živa i zdrava mi bila ‘ćeri moja. Što si se tol'ko trošila, znaš da ste u izgradnji, nije meni do doćeravanja.

– Nisam ti ništa uzela za Bajram, pa evo sad sam to radim, hajder tamo u sobu i isprobaj, kako ti stoje.

Majka uzima dimije i ode u didovu sobu da proba dimije i nije prošlo more bit’ ni minut pojavi se u njima.

– Valla su mi baš po miri, haman učkur mi i ne treba, a čeftijani me ne stežu, sve mi je knap. Hvala ti ćerce. Da si mi živa i zdrava.

– Nema na čemu. Nek one tebi tako li'po stoje, a biće para i nafake, samo nek’ je zdravlja.

– Baš tako je ‘ćeri. Ode se ja sad presvući, a moreš i ti.

– Eto me samo da uskrčim ovo što sam donila, i ostavim u kiljer, pa ću se presvući i nama pristaviti jahniju.

– Majka, a đe dido?

– O'š'o je sinko do zadruge uzeti gaza za fenjere i petrolejke. Trebaće nam noćas, ako se oduži komušanje, pa će onda do njive da potrpa komuše sa kuruzima i doćera ‘vamo. Kuruzi su rodili ove godine za mašallah, biće puna kruzana kuruza…

Mati se bacila nama na pos'o. Naložila vatru u starom fijakeru, pristavila jahniju, izvadila sofru i razvila krompirušu. Stara majka je o'šla do štale da namiri blago, a ja sam nanio drva, da staroj ne zafali, dok pravi naše specijalitete i sjeo na didovo mjesto, ispod crvenog duda, izuo espedrile, stavio noge na skemliju i uživam. Nisam ni primjetio da neko ide sokakom, dok iznad moje glave, sa druge strane taraba ne progovori…

– Vide ti njega jes’ se iskobečio, k'o pravi…javi se ženski glas.

Kad me nije šlog strefio. Skočim, ‘nako prepadnut i zamalo nisam zgrebento, od tave čiviju, i vidim neku staru nenu, sa šamijom na glavi, kako se smješka, naslonita na ogradu.

– Al’ me prepade nane, moglo mi jes srce puknuti…

– Mali, šta ti radiš u tuđoj avliji, čiji si ti i oklen si?

– Nije ovo tuđa avlija, ovo je avlija mog dida i šta te briga za mnom i odakle sam…odbrusim joj ljutito.

Valjda je stara čula da sa nekim se prepirem i nama izleti iz kuće i kad je ugledala staru nanu, kroz smijeh joj se javi:

– A ne prepadaj mi dijete Omerovce, da se ja ne faćam hajdamaka ha ha ha.

– Mine, ćerce, a jesi l’ to ti, je l’ ovo onaj tvoj mali što su ga zvali Tarzan?

– Jes’ Omerovce, haj’ bujrum na kahvu, kojim dobrom?

– Došla ti do matere malo, znaš da ja u ri'tko sađem od svoje kuće dovle. Nešto me noge ne slušaju ko prije, pa ću malo otpočeti, da vas ne zahmetim. Čujem da će vam doć’ komušači.

– Ma ne zahmetiš ti nas, bile mi drago da si navrnula, da te vidim, tamam smo i mi za kahvu.

– E onda aferim, eto me. Pristavi der je, i nek bude ona kajmakuša.Valjda se ne ljuti ovaj tvoj pazdrkan na mene, znaš da ja volim šegu.

Stara nene ulazi u avliju i priđe do mene i pruža mi ruku da se pozdravi sa mnom…Pružam joj ruku i osjetim da nešto mi ostavi u ruci.

– Turi to sinko sebi neđe da niko ne vidi, nek’ imaš za škole.

Okrenu se prema materi i zajedno uđoše u kuću. Ubrzo im je i stara majka pravila društvo, a ja otvorim šaku i vidim zgužvanu crvenu stoju. Nama je „ispeglam“ presavijem tri puta i stavim u mali džep od ‘lača…

Stara nene je popila kahvu i o'šla, a mi čekamo da se did pojaviti sa kuruzima. Nekako, more bit’ daje prošlo po’ sahata, kad se sokakom začu zvono i njiska našeg Arapa. Tako se on uvijek javlj'o kad stiže kući..Nama sam skočio, obuo se i viknuo da me mati i stara majka čuju:

– Evo dide i Arapa…

Mati izleće iz kuće i otvara vel'ku kapiju, a Arap vuče puna kola kuruza. Na vrh kola sjedi dido, drži kajase, a sa njim još neka dva momka, koja se spuzaše niz kuruze i nama otvaraju stranice na kolima.

– A jesu l’ to meni došli pomagači…javlja se dido, dok silazi sa kola.

– Jesu, jesu dido, evo mene i matere, reci šta treba pomoći.

– Deder nama pomozi materi i majki oko Arapa da se smjesti u štalu, a onda, ono kako ti znaš fino ga doćeraj. Znaš đe ti je češagija, pa nek’ bude li'p ko najlipša cura u selu.

– Ne beri brigu dido.

Majka i mati skidaju sa Arapa hajam, a ja ga prifaćam za ular i uvodim u štalu…Dok sam ja uređivo Arapa, oni momci su istovarili sve kuruze u avliju, a dido je pio kahvu pod dudom. Čekali smo kad će početi dolaziti komušači. Nekako pred veče počeli su se iskupljati komušači i počeli komušati kuruze. I ja sam pomalo pomag'o. Trp'o sam u sepet kuruze i nosio u kruzanu, a i odvaj'o sam perušiku na jednu stranu. Mati je nekol'ko puta zalivala kahvu, a bila je i ispekla nekol'ko bundava, koje su komušači u slast pojeli. Već se dobrano bilo smrklo, pa je dido iznio tri fenjera, da komušači dobro vide komušati kuruze. Dok su komušali, zezali su se, a bilo je i pjesme.

Nisam mog'o dočekati kad će biti komušanje gotovo pa sam zasp'o na sećiji, pored starog fijakera.

Kad sam ust'o, vidim da je kruzana puna kuruza, i da je mati, davno ustala i pomela avliju. Popodne smo se vratili u naš Bihać

Bila su to fina vremena… Rado se sjetim komušanja kuruza, svoje stare majke i dida.

Majka je dočekala moju prvu platu i dimije, a dido na žalost nije doček'o svoju beretku iz Saraj'va grada.

Dževad Harbaš

Do naredne priče.