MOJA NOVA NOSTALGIČNA PRIČA SA ČUDO DIJALOGA, EMOCIJA…Ugodno čitanje..Svi koji žele kupiti moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu mi se javiti u inboks…Voli vas Dževad Harbaš
Priče iz naših avlija 2… jedan'esta priča…
SPOMENAR – LEKSIKON
Sjedim na sećiji sa mamom i čekam početak serije „Kuda idu divlje svinje“. Već je prošlo nekol'ko serija. Ja i stara ne propuštamo ni jednu, jer su super, sa ratnom tematikom. Kol'ko sam skont'o, sve se dešava između dvi’ bande koje švercaju sve i svašta za vrijeme rata. Na jednoj strani su oni dobri, za koje ja navijam, a to su braća Gavran, među kojima je glavni vođa Crni Rok, koji uvijek nosi šešir na glavi. Osim njega članovi bande su još dva njegova brata Šarac i Plik. Drugu stranu čine oni zli ljudi, kojima je šef napuhani Veriga, a tu su i Moljac, Romel, Grizli, koji zajedno sa agentom Šojkom, vazdan ganjaju Crnog Roka i nekakvog ilegalca, što se zove Čaplja. Taman počinje serija, kad zazvoni zvonce i još poče kucati na ulazna vrata.
– Ko je sad u ova doba?
– Nemam pojma, a vire neću ni ustati. Sustala sam, haj’ sinko vidi ko je.
Brzo ustanem, otvorim vrata, kad ono pred vratima, moj najbolji jaran iz komšiluka.
– Da nije šta bilo, kad si navro u ovaj vakat?
– Nije bolan, de ne nasicaj. Dosadno mi, pa doš'o do tebe, Moji o'šli u Krajinu. Udaje se balduza od mog starog, a ja ost'o da čuvam kuću.
– Ha ha ha, pa se prep'o. E koji si ti sroljo.
– Nisam majke mi, samo mi dosadno. Napis'o sam
se stara.
Jaran ne podiže sobu i zajedno sa starom pogledali seriju. Kad je završila serija, jaran se okrenu mojoj maglavu i ne haberi, nego samo pokaza prstom na mene.
– Nema problema sinko, ti si iz čestite familije i sigurno bi volio zadaću, naučio pjesmicu, što imam za poned'ljak i ne znam što ću viš’ od sebe.
– Haj’ sad ulazi, počinje mi serija „Kuda idu divlje svinje“.
Uletili smo u mi, pa ‘nako stidljivo, tiho reče:
– Teta Mine, ja Vas molim, ako možete pustiti vašeg sina, da ide kod mene. Moji su o'šli u svatove u Krajinu, a ja sam ost'o da čuvam kuću. Oni će se nama vratiti posli’ „kine“.
– Ja sinko imam tri sina, ti ne reče kojeg da pustim ha ha ha…nasmija da noći kod tebe.
– Je l’ tako, jesam li u pravu?
– Da. Najviše sam doš'o zbog toga. U pravu ste.
– Hani samo da mu nađem pidžamu i da vam spakujem, da imate šta večerati.
– Ne treba nama ništa za jesti. Moja mati je napekla mesa, ispekla kruh, nakuhala jaja. Ima svega. Nećemo sve ni pojesti.
– Onda u redu, ode onda samo po pidžamu.
Kad je mati donijela pidžamu, mi smo se obuli i izletili u avliju i krenuli jaranovoj kući.
Taj moj jaran, im'o je nekol'ko braće i sestara i svi su o'šli na školovanje u druge gradove. Bili su dobri učenici, pa su dobili stipendije, a moj drug je bio najmlađi od djece.
Stigli smo pred vrata njegove kuće i on vadi, ispod otirača, ključ. Na kraju avlije, javi se njihov ćuko sa veselim lavežom, koji je bio svezan dugačkim sindžirom, tako da je mog'o stići i do štale, ako bi tamo neko poš'o.
– Evo mene mali, sa'ću ja tebi izni'ti jesti…javi se moj drug.
– Kako nas je nama primijetio, a još je vol'ki mrak.
– Zna on sve. Čuo si kako cvili i laje od dragosti, a da je neko koga ne zna, rež'o bi i samo ček'o da priđe štali, e onda bi taj obr'o zelen bostan ha ha ha. Haj’ ti uđi u kuću i de upali svjetlo, eto ti ga nama iza vrata pored štekdoze, pritisni oba prekidača, a ja ode odni'ti ćuki večeru. Zaboravio sam mu dati, kad sam poš'o kod tebe.
Uđem u kuću i pritisnem oba prekidača i upali se na vani žarulja i u hodniku. Jaran uze ćasu u kojoj je bilo natrpano svega i svačega i ode do ćuke…
Saček'o sam da se vrati, pa smo zajedno ušli i dnevnu sobu i sjeli na otoman.
– Haj’ da ti pokažem sobu od moje braće.
Ustali smo sa otomana, i otvorili vrata od sobe. Jaran pretisnu prekidač za ‘lektriku i crvena boja obasja malu sobu.
– Šta je ovo, kakva je ovo žarulja?
– To su burazeri farbali žarulju sa nekakvom bojom. Malo se na početku pušila i odgarala i sad je super.
U sobi, osim kreveta, bila je nekako ugurana u ćošak, jedna stara vitrina, na kojoj su bili poredani ukrasi. Priđem vitrini i gledam svaki komad. Najviše mi se dopada Ajfelov toranj, koji je napravljen od šibica i prelakiran bezbojnim lakom.
– Sine, kol'ko je za ovo trebalo vremena da se napravi, a tek, kol'ko šibica, da se potroši.
– To je pravio moj najstariji buraz, kad je bio u vojsci.
Služio je u Nišu. Veli da ga ubijala dosada, kad je bio stari
vojnik, pa onda, da skrati vrijeme, pravio je Ajfelove
tornjeve. Nekoliko komada je napravio i prod'o, a neke
poklonio. Samo je ost'o ovaj kod nas.
Za oko mi zape jedna lijepa kutija, koja je stajala pored Ajfelovog tornja. To je bila kutija napravljena od razglednica, na krajevima spojena sa nekom lijepom, ukrasnom trakom. Razglednice su bile iz svih krajeva svijeta. Otvorim polako poklopac i ugledam neka pisma u kutici.
– Nemoj dirati pisma ni pod živu glavu. Znaš da nije fino čitati tuđa pisma.
– Neću, ne boj se, nisam tol'ki hajvan. Samo ti mogu reć’ jaro, da ne znam, šta je ljepše, il’ ovaj toranj, il’ kutica..
– Ma nije to ništa, ima još nešto što nisi nikad vidio, a super je.
Priđe moj drug jednom malom stoliću i pritisnu neko dugme. Upali se još jedna žarulja na stoliću. Bila je to stolna lampa, koja je sijala nekakvom bijelom bojom i baš me „tukla“ pravo u oči.
– Ha, šta veliš?
– Hani malo, ništa ne vidim, tuče me u oči.
Priđem stoliću sa strane i zadivim se još jednom ručnom radu. Bila je to stolna lampa u obliku ribe, napravljena od roga. Čučnem, gledam i divim se. Original prava riba. Zinula i hoće da proguta žarulju.
– Napravljena je od kravljeg roga, a ova do nje, od ovnovog. Samo ovoj fali grlo i gotova je, pa će biti u paru. Vidiš kako su fino izrezbarite, kako su im usta otvorita, oči nacrtane i prelakirane bezbojnim lakom, da imaju sjaj. Sad mogu biti sto godina.
– Nemam šta da kažem. Kutiju od razglednica i Ajefelov toranj sam već vidio kod neki ljudi, al’ ‘vake stolne lampe još nisam, a tek od roga. Ovo je jaro, baš super. Mogli bi i nas dvojica, napraviti po jednu, a da tvoj buraz napravi samo struju, da ne izginemo.
– Nema od toga ništa.
– Kako nema?
– A, đe da nađemo dva roga. Jedino da ubijemo moju kravu ha ha ha.
– Jes’ vala i to što kažeš.
– Hajmo mi sad u našu sobu, jedino ako hoćeš da ovdje sjedimo i slušamo ploče na gramofonu. Igla nešto ne valja, pa ploče ponekad preskaču, al’ se more slušati, kad se stavi šibica odozgo.
– Ma, jok, kakve ploče, kakvi bakrači, još ako preskaču, idemo mi u sobu, upalimo radio, nađemo Luksemburg, tiho odvrnemo muziku i pričamo.
Izašli smo iz sobe, vratili se na otoman, upalili radio, našli Luksemburg, tiho odvrnuli muziku i sjeli pričati.
– Znaš zašto sam te najviše zvao?
– Nemam pojma.
– Ja imam jednu teku sa tvrdim koricama i od nje želim napraviti spomenar i leksikon. Pola nek’ bude spomenar, a druga polovina leksikon.
– Pa, to je jedno te isto.
– Ma nije. U spomenar se pišu one ljubavne pjesmice, crtaju srca, lijepe sličice iz novina i tako te stvari, a u leksikon se može svak’ upisati. Mi ćemo ganjati cure da se upisuju i ponekog našeg jarana.
– Šta će oni upisivati?
– Neće fakultet ha ha ha. Jel’ ti to mene šprdaš, k'o fol ti ne znaš, a koji god sam leksikon čit'o, ti si bio u njemu upisan.
– Ha ha ha jesam te uz'o. Nema problema, a šta ću ti ja?
– Ti bolan znaš fino pisati, crtati, zajedno znamo puno cura. Ima da bude najljepši spomenar u školi, a da ne pričam za mahalu.
– Dogovoreno…
Drug ustaje i zavlači ruku pod otoman i vadi vel'ku teku sa tvrdim koricama. Opet gurnu ruku pod otoman i poče izvlačiti nekakve novine.
– Ukr'o sam sestri ovu teku, ima mjesec dana i sakrio pod otoman. Sve živo je pretražila i nije je našla. Pitala i mene za nju, a ja se pravio benast i rek'o da nemam pojma. Pripremio sam ja, evo nekol'ko časopisa, pa ćemo žiletom i makazama vaditi slike, što nam se sviđaju.
Uzmem od njega novine, a ono sve ljubavne. Nekol'ko komada je bilo novina „Čik“, tri komada novina „Dvoje“, jedan „Zum“ u kojem je bilo i golotinje i pet romana sa ljubavnom tematikom. Sve te novine i romani, imali su one masne papire na naslovnim starnicama..
– Odakle tebi ovo, nije valjda da i ti ovo čitaš?
– Nisam benast, to je sve za curice, to sam se promjenio sa nekim momkom iz grada za neke stare romane, a mor'o sam sakrivati i od burazera sve pod otoman, da ne nađu. Polako sam ja ovo sve sprem'o, da napravimo pravi spomenar.
– Da nisi „đor'o“one naše romane, što skupljamo?
– Jok brate mili, uvalio sam mu neke stare duplikate od Zagora i Alan Forda. Papak nije ni vidio da im fali po nekol'o stranica ha ha ha.
– Ja se prep'o da si one naše romane nakrnjio, nama bi neko bio b'jen u rođenoj kući ha ha ha.
– Jes’ malo sutra. Nikad se ja nisam boj'o živi ljudi, a kamol’ mrtvi ha ha ha.
– Dajder da vidimo šta ima pametnog u ovim novinama „Dvoje“.
Uzeo sam polako listati „Dvoje“, a moj drug se zali'pio za mene, da zajedno gledamo.
– Ova je fina slika, de zavrni list, pa ćemo kasnije kružiti.
– I meni se sviđa ovaj zalazak sunca, more i dvoje, kako se ljube.
Okrenem list i čitam nekakva pitanja od čitalaca. Neka Ana se javlja sa pitanjem:
– Poštovana redakcijo. Imam trin'est godina i prvi put sam se poljubila, sa svojim momkom. Molim Vas da mi odgovorite, dali sam možda ostala trudna.
Vjerovatno je i moj drug pročit'o šta je Ana napisala, pa smo se počeli smijati iz sveg glasa.
Ja još dolijem ulja na vatru…
– More bit’ da jes’, još ako su se držali za ruke ha ha ha.
Dugo u noć smo sjedili ja i moj drug i bilježili koje ćemo sličice lijepiti u naš spomenar. Kol'ko je bilo sati ne znam, al’ mi došla glad.
– Ima l’ šta za prezalogajiti?
– Ja sam izgladnio k'o vuk, neću moć’ zaspati od gladi.
– Ima svačega, kako nema.
– Ho'š mesa i domaćeg kruha?
– Neću. Sutra ćemo to sebi za doručak podgrijati.
– Haj'mo onda sebi udrobiti kruha u varen'ku i odozgo pošećeriti. Stara je jutros pomuzla kravu i prokuhala varen'ku, punu rangu, a odozgo se ufatio kajmak, deb'o k'o prst.
– E, to more. Ja volim isto sebi nadrobiti kruha i na kraju kad pojedem, najslađa mi je ona „greba“ što se ufati..
Nama smo se dali na pos'o. Jaran je ćuhn'o časopise i teku pod krevet, a ja sam drobio kruh u jednu vel'ku ćasu i ‘nako da nam ne bude dosadno, a pošto se volim zezati, sakrijem krpu, što je bila na stolu.
– Dajder mi krpu, da potarem sto.
Jaran se okreće, al’ krpe nema.
– A đe nesta, sad je čini mi se bila na stolu.
– Eto te krpe, od pozada.
– Ma đe?
Ja opet ponovim.
– Eto te krpe od pozada i prasnem u smijeh ha ha ha.
Najzad je i on skont'o šta mu pričam, pa će kroz smijeh…
– Nek’ tebe krpe od pozada, mene neće ha ha ha.
– A kako si me preš'o, svaka ti čast. Da znaš da ću ti ovo vratiti.
– De ćuti. Trebaš mi biti zafalan, jer smo bili sami, šta bi bilo da je ostala raja bila sa nama, danima bi te šprdali.
– Jes’ baš tako, u pravu si.
Večerali smo, pospremili sto i o'šli na spavanje…
Cijelu noć haman nisam spav'o. Na sredini otomana izgleda da je puk'o jedan feder i kako god se okrenem, on mi se zabode u leđa il’ me podboči u bubreg.
Okrenem se čas na jednu, čas na drugu stranu, al’ džaba. Da sam im'o kakva kli'šta blizu sebe, precvik'o bi ga. Na kraju sam prebacio jastuk na drugu stranu i feder mi taman doš'o do nogu i nije mi više smet'o. . Baš sam bio benast, kako se toga ranije nisam sjetio. Sigurno sam zasp'o pred zoru…
Kad sam se probudio, vidim da mi jarana nema i da je izaš'o. Brzo skočim, skinem pidžamu, obučem se i izletim na van…
Tražim ga po avliji, a njega nema. Odem do štale i vidim da nema njihove krave i nama skontam da je malo izveo kravu da pase na travici. Pogledam malo po štali, a ona me podsjeti na onu, od mog dida. Valjda su štale sve iste na svijetu i da mirišu na sijeno, a ponekad i na balegu, ako se ne čisti ha ha ha. Moje razmišljanje prekinu lavež ćuke od mog jarana.
– A to se ti meni javljaš mali, a kako si mi lijep, eto mene, sad ćemo se mi igrati. Znači, onaj te lopov pustio sa lanca, da se malo proletaš.
Prilazim ćuki, a on od dragosti, leže na leđa i čeka da ga pomazim. Malo se poigram sa njim i krenem kroz bašču da vidim preko taraba gdje mi je drug. Društvo mi pravi veseli ćuko, koji mi se zapliće oko nogu, pa sam zamalo pao na vrh glave preko njega. Prilazim ogradi i ugledam jarana kao stoji pored krave i drži u ruci dugačak sindžir.
– Hej’ mali ho'š još dugo da te sačekam, il’ da i ja prejašem preko ograde i dođem tamo?
– Samo ne znam kako da prejašem, kad je narod na ovu brinu nabac'o svega i svačega. Ima svašta, sve same harabatije.
– Ne dolazi, eto mene tamo, polako ću, okolo. Sačekaj nas na kapiji i ne pustaj ćuku, ode on nama u kucaniju.
– U redu, čuvaj da ti se krava ne zaobada ha ha ha.
– De ne nasicaj hajvanu jedan ha ha ha.
Vraćamo se ja i ćuko nazad i da mi se on ne petlja oko nogu, uzmem jednu klipu i zafrndeljim je na kraj avlije, a ćuko jedva doček'o, pa punim trkom praši kroz bašču, prema avliji, da pronađe klipu. Čim je pronaš'o, uze je u zube i dođe do mene, al’ je ne pušta i pobježe sa njom do kapije. ..
Stojim pored kapije i čekam druga, koji ide niz progan, a ispred njega krava. Pošto je je on bio malehan rastom, na trenutke sam ga samo mog'o vidjeti, jer je krava bila ogromna…
Otvaram kapiju i jednom rukom držim ćuku, da ne brisne u mahalu, dok drug prolazi sa kravom, koja sama zna put do štale. Drug veže kravu, trpa sjeno roguljama u jasle i faća se vila da počisti balagu što je na podu.
– Daj da ti ja nešto pomognem.
– Eno ti na onom klinu iza vrata češagija, pa uzmi malo i sredi ovu našu ljepoticu, što nam daje varen'ku, a kad završimo, još ćemo je napojiti i nekako moramo da je pomuzemo, bar malo, da je ne boli vime.
– Znaš li ti da muzeš?
– Znam, majka me naučila…
– Odlično, onda ćemo se mijenjati, malo ja malo ti ha ha ha.
Skinem sa klina češagiju i počnem češati kravu, a ona k'o da zna, pa se namješta i pomjera kako joj odgovara. Poslije desetak minuta bio sam gotov, pa smo ja i drug, sa čatrnje donijeli još vode, da se krava napije.
– Haj'mo sad da dobro operemo ruke, a malo ću umlačiti vode, da operem vime. Stara mi je rekla da se ne pere ledenom vodom, onda može krava dobiti nekakve upale.
– Znam, to je k'o kad maloj bebi daješ hranu, nije ni topla, a ni hladna.
– Baš tako.
Oprali smo ruke, donijeli malu skemliju i ja prvi sjedam, da k'o biva muzem…
Probam malo pritisnuti, a ono ništa ne curi. Ja malo jače, a ono opet ništa. Ja stisnem iz sve snage, kad krenu bijeli mlaz. Taman mi krenulo od ruke, kad krava mahnu repom i mene flicnu po oku. Nisam se nad'o da ću dobiti rep preko oka i nespretno zapnem nogom za kantu i prospem varen'ku.
– A jesi nesposoban, prosu varen'ku. Znaš li da se te mrve ne kupe ha ha ha.
– Opahnula me repom, evo hajvanu suzi mi oko, nisam u nafo, majke mi moje. Ti si kriv, što joj ne sveza rep, jeb'o te on. Mogla se je još oritnuti, pa mi zube izbiti.
Nasmija se drug i dofati komad kanafe, što je bio svezan za jasle i zaveza kravi rep, a ja nastavi svoj započeti pos'o. Poslije je moj drug završio. Nismo se više mijenjali. Kantu sa varen'kom unijeli smo u kuću i prekrili sa nekakvom gazom. Ostalo će da odradi od druga mati. Tek tad smo sjeli da jedemo…
Podgrijali smo sebi mesa i jeli. Još smo pojeli i po dva kuhana jaja. Kad smo završili pitam druga:
– Šta ćemo sa sudima, hoćemo li prati sude?
– Ma jok, stara će prati kad dođe, rekla je da samo nazorim kuću, ćuku i kravu. Ostalo će ona srediti kad dođe sa „kine“.
– Dobro, de onda samo potari krpom ovaj sto, ima trunja na njemu. Eto ti krpe od pozada ha ha ha.
– Daću ja tebi od pozada ha ha ha.
Još malo sam ost'o kod druga i onda sam o'š'o kući. Sa sobom sam ponio sve novine i teku sa tvrdim koricama za spomenar i leksikon. Mor'o sam otići malo ranije da me ne vide starci od jarana sa tekom, pa bi onda on mog'o biti rezil…
U kući je bila samo mati i najmlađi buraz, koji je sjedio na štokrli za stolom i nešto crt'o mojim drvenim bojicama. Kad sam vidio da je uz'o moje bojice, nama mi je tlak skočio na tri stotine.
– Ko ti je rek'o mali da diraš moje stvari?
Nama sam priletio stolu i poč'o kupiti bojice, a buraz se poče nadimati i samo je falilo, još nešto da kažem i on bi zaplak'o.
Mati k'o mati, nama je stala na stranu slabijeg. Ovaj put, stala je na stranu najmlađeg brata.
– Hani bolan, šta galamiš, neće ti pojesti bojice. Ja sam mu dala da crta dok pravim ručak i gotovo. Nemoj da čujem glas da si povisio na dijete. Ovdje se ja pitam, a ne ti. Kad budeš im'o svoju kuću i familiju, onda radi šta ho'š. Jel’ ti jasno?
– Jes’ jasno mi je, nisam ga mislio rasplakati, izvini. Znaš da ja tebe sve slušam i da nisam nikad bio munafik.
Nekako sam se bio prep'o kako mi je mati održala „vaz“, jer je ona rijetko kad bila ljuta. Uvijek je bila nasmijana, tiha, blaga i za svakog je imala riječ utjehe. Mora da je neko nasikir'o, pa se zaboravila i na meni se iskalila. Da smirim situaciju, slegnem se i poljubim buraza u obraz, a njemu niz debele obraze kliznuše dvi’ suze. Gledam ga u plave oči i samo se nasmijem i namignem, što mu je bilo dovoljno da i on počne da se smije. Priđem staroj, zagrlim je, a ona me stisnu i pomilova po kosi.
– Mama, tebe mora da je neko nasikir'o, nisam ja za sve kriv…
Dok mi je milovala kosu, stara poče pričati, k'o da je jedva čekala, da se izjada…
– Bio onaj čo'ek što očitava satove od ‘lektrike, a ja nema prebijene banke i rek'o da će kad završi sutra sa našom mahalom, opet navratiti i ako ne platimo, isključiće nam ‘lektriku, il’ što sad kažu struju. Ako stari ne dođe iz službe do sutra, ne znam, šta ću. Sramota je, da samo naša kuća u mahali nema ‘lektrike. Znaš kakav je narod, more svašta pričati. Zato sam se i svađala sa tim čo'ekom i rekla mu, kako more dolaziti na kraj mi'seca, što ne dođe kad je plata na željeznici.
– Šta te briga za narodom, nek’ pričaju šta hoće. Nek’ smo mi živi i zdravi, moremo upaliti našu staru petrolejku, nije nam prvi put, a stari će sigurno doći iz službe, i to riješiti. Nemoj se sikirati.
– Jesam li ja tebi rekla sto puta, da nije on za tebe stari ha ha ha.
– Ode ja sa bratom gore u sobu, imam nekog posla. Moram rezati nešto iz novina i lijepiti u teku. Da ti ne krijem, idem praviti spomenar.
– To je ono kad se upisuju momci i curice, pa se zna ko koga begen'iše, pa k'o fol aš'kuju.
– Jes’ baš to, pa ti sve znaš. Idemo mi u sobu.
– U redu, samo čuvajte se uz basamke.
Uzmem za ruku buraza i odemo u sobu na spratu. Tu sam ja im'o još dosta sakriveni’ novina, koje smo skupljali ja i najstariji buraz. Neke su bili ostavili naši stanari i stanarke, kad su stanovali kod nas, tako da je novina bilo k'o omanja hrpa.
U sobi je bio jedan kauč, jedan krevet, dvi’ stolice sa naslonom i jedna štokrla, koja mi je najviše služila za pisanje zadaće. Na zidu je mati stavila onu vel'ku, od mekahnog platna sliku, na kojoj je bio jelen u šumi sa srnama. Čini mi se da se ta slika zove tapiserija, a meni više sliči na ćilim…
Tako kad imam nešto za zadaću, fino sjedem na kauč, primaknem štokrlu i pišem. Nekad donesem još jednu, oborim je, stavim na onu prečku jastuk, a na drugoj pišem zadaću. I baš mi je to super bilo. Tako sam uradio i sad. Sjedam na kauč, privlačim štokrlu. Prije toga sam izvuk'o cijeli arsenal novina, koje su pod kaučom. Buraz se pop'o na krevet, pa me pita:
– Sta cu laditi?
– Ne kaže se laditi, nego raditi ha ha ha.
Buraz je još tep'o, jer je mali, pa sam ga često puta zez'o.
– Evo ti ove makaze, pa reži sebi slike iz ovi’ novina. Nemoj samo da se posi'češ.
– Mogu ji jezati ćve sikice, neces li gajamiti na svog bjacu?
– Reži šta ho'š, ne boj se, neću galamiti na tebe. Samo budi dobar i slušaj me.
– Hocu, bicu bobar…
Podvalio sam ja burazu jedan stari „Tempo“, pa nek’ siče, šta hoće. Ja sam ga davno pročit'o. Sjedim na kauču, otvaram teku i hoću da počnem. Gledam teku sa linijama, a ona gleda mene. Nemam nikakvu ideju kako da počnem. Odlučim da ¸na prvoj stranici napišem „spomenar“, pa da okrenem teku i da na zadnjoj napišem „leksikon“, tako se neće morati listati do polovine teke, nego samo je okreneš i upišeš se…
Uzimam bojice i iz ladice hemijsku olovku, koju je stari dobio od nekog prijatelja, a bila je u četiri boje i to zelena, crvena, plava i crna. Stari mi je dao kad sam nešto pis'o i podvlačio i zaboravio je na nju, a ja sam je čuv'o i samo koristio kad nešto trebam fino pisati u raznim bojama il’ podvlačiti.
Kad sam napis'o riječ „spomenar“, opet mi stade mozak, ničeg’ da se sjetim šta dalje da pišem, prije nego počnem lijepiti sličice. Okrećem se po sobi, da vidim ima l’ šta, da bi mi dalo ideju, il’ što bi mi zapelo za oko i odjednom se sjetim, da u ljetnoj kuhinji imamo one krpe što su iznad šporeta i da na njima stoje poruke. Odjednom sam se sjetio pjesmica, koje se pišu u spomenare. Faćam se hemijske, uključivam crnu boju i pišem…
U srcu sam te zaključ'o,
ne možeš izaći,
a ključić sam izgubio,
ne mogu ga naći.
Nama sam nacrt'o crvenom hemijskom vel'ko srce, preko cijele pjesmice i da mi ne izlapi ideja nastavljam dalje…
Ti me pitaš koga volim,
evo da ti odgovorim,
brzo čitaj prva slova,
evo tebi odgovora.
Vidim krenulo me nabas, pa pišem dalje…
Na bunaru stoji čaša,
a u čaši, ljubav naša,
ko razbije ovu čašu,
razbiće i ljubav našu.
Kontam u sebi da ću ovdje naći neku sliku bunara i da ne zaboravim, nastavljam dalje sa pisanjem…
Ko te voli više od mene,
nek’ još jedan list okrene,
al’ listova nema više,
ja te volim najviše.
Nekako mi baš bilo drago što mi ide od ruke i poč'o sam kružiti sličice što smo izabrali ja i moj drug. Bilo je mnogo slika na kojima su neki momci i djevojke, a meni su najljepše one što stoje negdje na moru zagrljeni ili pored rijeke. Te sam prve poč'o da lijepim i da crtam cvijeće il’ srce. Dosta sam zalijepio slika, ukrasio sa bojicama, i onda okrenuo zadnju stranu i vel'kim štampanim slovima napišem „leksikon“.
Već sam u glavi davno pripremio dosta pitanja, koja ću postaviti i nama sam poč'o pisati…
Napiši godinu rođenja, napiši grad gdje si rođen, napiši svoju tačnu adresu, napiši svoj nadimak, napiši grad u kojem bi volio živjeti, napiši koju boju voliš, napiši koju boju očiju voliš, napiši koju boju kose voliš, napiši koji voliš sport, napiši koji predmet voliš, napiši koje godišnje doba voliš, napiši imaš li simpatiju, napiši kako se zove tvoja simpatija, napiši imaš li djevojku ili momka, napiši kako se zove tvoja djevojka ili momak….
Još sam ja mog'o toga napisati, al’ ostavio sam nešto i za svog jarana, pa ako ima šta na pameti, nek’ kaže, ja ću upisati. Za svako pitanje, koje sam pis'o, ostavlj'o sam po dva prazna lista, da ima prostora za one koji se budu upisivali. Zanio sam se pisanjem, da nisam ni čuo staru kad je ušla, pa me njen tihi glas prepade…
– Mog'o si skloniti bar ove makaze od djeteta, kad si vidio da spava.
Dignem glavu i vidim da buraz spava u hrpi papirića, a pored njega makaze. Brzo se snađem, iako nisam im'o pojma kad je mali zasp'o i da se mati ne sikira, šapatom joj kažem:
– Ne sikiraj se, to su tupe makaze, a i daleko su od njega, vidiš da su mu pored nogu. Žao bi mi ga bilo da se probudio, a tako se fino igr'o i u igri zasp'o. Ja sam ga samo polako stavio na jastuk i sad slatko spava.
Sve što sam staroj rek'o, sve sam slag'o i bilo me sramota što lažem, al’ šta ću, kad sam mor'o. Bio sam se zanio pisanjem i crtanjem, da sam skroz zaboravio na brata, al’ srećom, on je sebe sam čuv'o i tako zasp'o. Mati klimnu glavom i stavi kažiprst na svoje usne, k'o signal da ćutim, da ne probudim brata i priđe krevetu, uze makaze, pokupi izrezane papiriće i pokri dekom buraza. Polako se okrenu i na prstima i dođe do mene i šapnu mi na uho…
– Ako pođeš prije nego što brat ustane, dođi polako do mene, pa ću ja uzaći, da ovdje sjedim, dok on spava.
– Ja ću sad ići, završio sam, de se ti malo ovdje izvrni, pa se odmori. Ako moreš ufati i ti malo očima, zaslužila si.
– Jes’ vala, dobro si rek'o. De se malo pomakni, da se spustim na kauč.
Pomaknem se i počnem kupiti svoj pribor za pisanje i novine.
Sve gurnem pod krevet, osim teke, poljubim staru u obraz i polako, na prstima izađem iz sobe. Sletim niz basamke, obujem nazuvače i pohitim do svog druga. Dok izlazim na našu kapiju čujem zvuk svirene sa parnjače i nama sam znao da je to stari stig'o, jer se je tako često puta javlj'o kad dolazi, a to je staroj bio znak da more polako stavljati za njega ručak, jer je gladan. Počnem mu mahati, a i on meni. Bilo mi je drago da je stari stig'o, sad se mati ne mora sikirati, da će nam onaj čiko precvikati ‘lektriku..
Hitim niz mahalu i da ne ulazim u jaranovu avliju, poč'o sam zviždati. Znao sam ja, ako je on u kući, da će biti na pendžeru il’ kapiji. Tako je i bilo. Moj drug je virio kroz zarove na pendžeru i ček'o mene. Ja sam teku stavio ispod džempera da je niko ne vidi. Kad me je ugled'o, brzo sam podig'o džemper i još brže ga spustio, da zna zašto ga zovem i samo mu klimnuo glavom da izađe.
Nije proš'o ni minut, a već smo nas dvojica išli prema mojoj kući…
Sjeli smo na verandu, ja izvadim teku i šutke je predam jaranu. On počne čitati sve redom i listati. List po list. Lista, a ne progovara ni riječ. Ja poč'o gubiti viš’ živce, od njegovog ćutanja…
– I šta veliš, hoćel’ valjati?
Tišina… Mali se zadubio u jednu pjesmicu što sam napis'o.
– Jesi li gluh, il’ se praviš benast?
– Sine, pa ovo je super. Ti si ovo sve sam uradio?
– Sam samcat. Da nije moj ćaća Ibro, što je sad stig'o sa parnjačom, il’ ti…Satima sam sjedio, pis'o, crt'o, kružio i lijepio, a ti ćutiš, k'o da si zanimio.
– Izvini pajdo, nisam prvo mog'o vjerovati da si sve stig'o napisati, a još ‘vako ukrasiti, nacrtati, ma nemam riječi. Svaka čast.
– Haj’ ne fali me više, garant ćeš opet nešto tražiti da ti uradim.
– Neću, ne beri brigu. Jedino, šta misliš, da još napišeš onu pjesmicu…
– Od kolijevke pa do groba,
najljepše je đačko doba.
– More i od beš'ke ha ha ha.
– Kako ho'š, samo napiši.
– A kad se sutra počnu upisivati cure, mo'š misliti, kako ćemo uživati i smijati se.
– Jaranima kad budeš dav'o, reci da ne pišu svašta, da se ne džekaju, jer ću sve budalaštine brisati il’ nalijepiti neku sličicu.
– U redu. Ne sikiraj se.
– Daj časkom napišem tu pjesmicu o đačkom dobu…
Kad sam napis'o pjesmicu, dao sam teku jaranu, a on je nama stavi pod majicu i krenu kući.. Dogovorili smo se da prvo on da svojim drugarima u razredu da se upisuju, pa ću onda ja, a kasnije ćemo je davati jaranima iz mahale.
Prošlo je sedam dana od kako je naš spomenar „izaš'o iz štampe“ i nas dvojica se nađemo da pogledamo rezultate. Na moje zadovoljstvo, ja sam vodio četiri, prema dva. Drugim riječima, četiri curice su napisale da sam im ja simpatija, a dvi’, da im je moj drug.
Spomenar je kružio skoro cijelu školsku godinu po našim razredima, a i mahali i negdje pred kraj školske godine bio je popunjen. Nije bilo više listova da se bilo šta upiše.
Poslije toga, ja i drug smo često čitali šta su naši drugari pisali. Bili smo zadovoljni našim radom…
Od tog vremena, prođe dosta godina i naš spomenar je pao u zaborav. Polovinom prošlog ljeta, zazvoni mi telefon i ja se javim. Na liniji je bio moj stari, koji veoma rijetko zove.
– Sinko, moram promi'niti onaj red krovni’ cigli i nešto kaplama, jer mi prokišnjava, na tom kraju kuće. Majstori su otkrili kuću na toj strani i vidili na tavanu, u ćošku, nekakvu staru torbu, oko koje je zamotan vojnički opasač, na kojem piše da niko ne smi’ to da dira i tvoje ime. Ako ho'š dođi, pa vidi šta je to.
– U redu stari, nek’ je neko snese sa tavana, eto mene autom za pet minuta.
Nama sam lapio ključeve od auta, sletio niz stepenice, upalio auto i punim gasom otiš'o do starog..
Moja školska torba, čekala me je u verandi, k'o nekad. Kad sam je ugled'o, obuzele su me emocije i suze mi sletiše niz obraze. Poslije toliko godina, opet sam je drž'o u rukama. Bila je sva u prašini, a preko nje omotan vojni opasač, na koje piše:
NE DIRAJ, DŽEVAD HARBAŠ…
Uš'o sam u kupatilo, uz'o krpu, pokvasio i poč'o brisati. Iza leđa čujem starog, koji se penje uz stepenice.
– Je l’ to tvoja torba sinko?
– Jes’ stari, moja je.
– Šta je u njoj, da se nije šta zabajatilo?
– Nije, ne sikiraj se. To su neke moje teke iz škole.
– Onda u redu, ode ja da vidim šta rade majstori, ako nisi kod njih, nama nešto muljaju.
Jedva sam doček'o da stari ode, da skinem vojni opasač sa torbe i da vidim, šta ima u torbi. Čim je stari zamak'o za ćošak kuće, skin'o sam opasač sa torbe, koja se nama sama otvorila, jer nije imala patent, a u torbi ugledam moje bojice, teke, šestar, uglomjer, dva trokuta i teka sa tvrdim koricama. Da, to je bila teka mojih uspomena. Teka u kojoj je spomenar i leksikon. Polako je izvadim, izađem na stepenice i listam. Svaki list koji okrenem, javlja mi se nova emocija i nostalgija. Pred očima lete mi slike prijatelja iz mladosti. Drhte mi ruke, a oči suze…
Više ne mogu da čitam…
Zatvaram teku i odlazim kući.
Dževad Harbaš
