MENI NAJDRAŽA MOJA PRIČA… evo prelijepa, malo duža, nostalgična, emotivna priča… Ko želi kupiti trilogiju knjiga „Priče iz naših avlija 1, 2 i 3“, može mi se javiti u inboks. Volim i ja Vas…Dževad Harbaš alias D.Tracy
Priče iz naših avlija…deveta priča…
ŽIVOT NA SELU
Ljeto je. Ja na raspustu, kod stare majke i dida… Sjedim sa didom. Dido pripalio čibuk, majka mu izni'la pun ibrik kahve i kahvendiše, meni izni'la dva pečena kuruza, što je ispekla u starom šporetu „fijakeru“. Veli majka da su to najbolji kuruzi za peći i da su pravi domaći, a zovu ga „osmoredac“. Dok jedem kuruz, did poče priču…
– Unuče, jesu li tvoji nabavili drva, za ovu godinu?
– Nisu dido. Stari čeka drva preko nekakvog sindikata.
– Kakav sindikat, kakvi bakrači. Šta će biti ako se okiša, onda se ne more u šumu. U devetom mi'secu, ako se ufati koji fin dan, more se još otići, a posli’ toga, drva su sirova. Ci'lu zimu ima da se smrzneš. Vidio si šta je kod mene drva. Ja viš’ neću u šumu. Ima jedan moj ahbab, gore u selu, pa on i njegov sin idu umjesto mene. Dam kola i konja, a oni rade. Jednu turu doćeraju sebi, jednu meni. Kad doćeraju ogranke, onda meni idu dvi’ a njima jedna tura. Moraću jedan dan dole u grad, da potkujem dobro Arapa, a kod jednog starog kolara ima fino da doćeram kola. Dotrajalo je sve, ruda, vinta, langir, stranice, a i sindžiri se potrgali, vučući drva po šumi. More bit’ da ću promi'niti i hajam.
– Pa moremo, kad ja pođem kući, da idemo zajedno. To je za koji dan.
– Moremo, kako nećemo moći. Polahko sabahile, za hlada, a onda ću ostati koji dan kod vas ili nekog svog jarana, dok se ne uredi moj „auto“.
– Super, a đe će Arap spavati?
– Ha ha ha…nasmija se did…Imam ja svoje stare jarane koji imaju štalu, ne sikiraj se.
Dok smo nas dvojica razgovarali, nismo čuli da je u didovu avliju uš'o, meni nepoznat čo'ek, koji se javi, hrapavim glasom:
– Gazda, ima l’ bujruma?
Did se malo sag'o i naliva iz ibrika kahvu u fildžan i čudo se ne pometa, mora da ga je ček'o i prepozn'o mu glas.
– Ima, ima Jusufe, kako neće biti, bujrum dostu. Jesi l’ za fildžan kahve?
– Nisam, fala ti, sad sam ja popio. Nego, ja doš'o da vidimo hoću l’ sutra u šumu. Da se spremim, da poćeram konja i kola. Znaš da sam ti dužan jednu turu..
– Znam ja sve dobro. Sad sam prič'o sa svojim unukom o tome…pokaza did pogledom na mene.
– More još ovaj put, onda Arap i kola idu na godišnji odmor. Ima da ih sredim da budu k'o novi.
– Dobro, kao god ti kažeš.
Gledam ja Jusu i ‘nako mi se činio fin čo'ek. Bio je srednje visine, prosijede kose, ogromnih ramena, preplanulog lica od planinskog sunca, sa vel'kim šakama, k'o manja lopata. Na sebi je im'o neku parhetnu košulju, sa kockicama, koja je bila otkopčana, skroz do pojasa… Sve u svemu, odav'o je čo'eka koji puca od zdravlja.
– De bolan popi’ nešto, ne moreš tako mi doći, a da ništa nisi poj'o ni popijo.
– Haj’ kad si navalio, de nek’ majka donese himber il’ šerbe. Šta bilo, samo neću alkohol, znaš da ne pijem.
Nama je dido zovn'o majku i naredio da donese za gosta piće, iako je ona čula, jer je stajala na ulaznim vratima.
Majka je donijela himber i vratila se u kuću, a ja sam sjedio i sluš'o šta pričaju stari jarani. Iz razgovora sam skont'o da je Juso i veliki šaljivdžija, a bom i ženskaroš.
Slušam ja njih dvojicu i cutim. Upijam svaku riječ…
– Sutra kad budeš o'š'o u šumu, ne moraš pretrpavati kola. Stara su, a ni moj Arap nije više mladić. Moram ga paziti i sam znaš da si ti prvi kojem dajem konja, da goni. Ja sam starog kova. Ženu i konja nikom ne dam, al’ eto stižu i mene godine, pa sam se poč'o mi'njat ha ha ha.
– Sve znam, ne sikiraj se. Neću pretrpavati, nisam benast, nije mi ni prvi put, a i lugar sve redom kontroliše. Počeli su sići sve redom, napravili gole sječe. Proridili svu šumu.
– Čuo sam to sve u birtiji. Pokrenula je šumarija akciju pošumljavanja, pa će djeca iz škola ići saditi po šumama. Trebali su davno zabraniti tol'ke sječe, jer svak’ treba da zna da šumu ne siče onaj koji je sadio, nego njegovi unuci, trebaju proć’ godine i godine da se šuma obnovi. Znaš Juso da su jednom pitali nekog vel'kog mudraca, šta bi to njegov narod treb'o uraditi za svog života. On im je odgovorio da trebaju uraditi samo tri stvari. Oni njega jope pitali, koje su to stvari, a on im rek'o, da je prva stvar da se svaki oženi i da imaju djecu, tako bi se nastavila njihova loza, druga stvar je da napišu knjigu, koja će ostati iza njih, a treća je da zasade po jedno drvo. Iz tog drveta kasnije nastane šuma… Ne moram ti ni govoriti moj Jusufe, kol'ko je samo puta grom udario u neko drvo, pa zapalio šumu i niko ni mukajet. Nikad ne smi'mo zaboraviti da sve što ti da narod, dragi Bog ti more uzeti, a što ti Bog da, niko ti ne more uzeti.
– Baš si to sve fino rek'o. Aferim. Kako si ti samo pametan čo'ek. Ja tako ne znam govoriti. Čuo sam da si ti proš'o čudo svi'ta i vele da znaš i stranjske jezike govoriti, a ti o tome šutiš.
– Dosta si ti Juso mlađi od mene, a sad su i druga vrimena. Kad bi ti ja poč'o pričati o sebi, trebalo bi mi tri dana, a i knjiga bi se mogla napisati, šta sam sve proš'o. More bit’ da će to ovaj moj unuk uraditi.
– Hoću dido sigurno, čim narastem i sve ću napisati, što si mi prič'o.
– Znači da je sve istina što o tebi pričaju ovi stariji…govori Juso didu i primače mu se da majka ne čuje, a očima didu pokaza na mene, da vidi morel’ govoriti, dok ja sjedim sa njima.
– Pa jesi l’ gluh, unuk ti reče da će sve napisati što sam mu prič'o. Haman zna sav moj život.
– De mi reci brate mili, hoću te to pitati godinama, čuo sam da si bio sa nekakvom vel'kom bogatašicom, sad se ne mogu si'titi, kako se zove.
– Misliš na barunicu…reče tiho did.
– E baš ta. Kakva je bila, odakle joj pare, šta je radila?
– Ne, volim je se ni sjetiti, a ni spominjati. Samo ću ti reć’ da je bila li'pa k'o san. Plava, visoka, bogata, a udovica. Upozn'o sam je u Wieni, to se sad kaže Beč. Ja isto mlad, li'p, a bez para, ni krajcera nisam im'o, al’ nadarit sa nečim drugim ha ha ha. Fino smo se provodili nekol'ko godina, pa me put odnio na drugu stranu svi'ta. Eto, u kratko ti sve reče. A đe me put nanio, nastaviću drugi put, ne moraš sve odjednom saznati. Ne'š ti pisati knjigu ha ha ha.
Nasmija se Juso, a i ja…
Uze on čašu himbera i iskapi je u dva gutljaja. Vidi se da je dobro bio žedan, a jedva je prist'o da mu majka donese. Sigurno se stidio i nije htio majku zahmetiti. Obrisa on rukavom usta, pa će didu:
– Ode ja onda polako da pripnem Arapa, pa put pod noge.
Dido samo klimnu glavom u znak odobravanja i Juso krenu u štalu, a i ja za njim. Otvaramo velika vrata od štale, a tamo naš Arap. Okren'o se, pa nas k'o insan gleda kroz svoje crne šiške. Griva mu k'o u najljepše žene kose, a sapi se prelijevaju od crne do ljubičaste boje.
– Đe si li'pi moj Arape…govori Juso, prilazeći i pomilova ga po sapima.
– Jel'de čika Jusufe, da je naš Arap, najljepši na svijetu.
– Kako da nije. Nema ga li'pšeg na kugli zemaljskoj. Sinko što je on ‘vako li'p, al’ što je jak, a brete i pametan. On samo što ne govori. Njemu ne trebaš ništa ponavljati. Sve pamti od jednom, a ja ti svom sinu moram sve ponavljati pet puta, i jope sve zaboravi. Ista svoja mati, ni zehre se nije bacio na mene, al’ zato imam ‘ćer, dvi’ godine mlađu od njega, koja je ista k'o ja. Završila osmoljetku sa peticom. Sad će ako Bog da u srednju školu. Hoće da upiše učiteljsku školu, pa da bude učiteljica…
Priča Juso sve u šesn'est i radi. Izvodi Arapa, stavlja hajam, sindžire, langir, zanosi rudu, da lakše izađu iz avlije, zamotava kajase oko onog direka na stranici od kola, otvara kapiju, od avlije i sjeda na sic.
Taman je tad i did ust'o. Nagrnu na sebe kaput što je visio pored njega, na jednoj suhoj staroj grani od duda i polako prilazi kolima i dođe do Arapa. Dok ga je češ'k'o po glavi, ozbiljnim glasom, obrati se Jusufu…
– Juso, nešto me probada ova li'va noga u kolinu, što sam je satr'o, kad sam bio mlad, pa mi je jedva naštim'o jedan hećim. Godinu dana sam iš'o na šljakama, a kad me počne žigati, znam nama da će bit’ promena vri'mena. Vidim da je fino vri'me, al’ prepazi se i pazi mi Arapa, nemoj da ga kojim slučajem ošineš kandžijom, onda mi ne idi na oči, znaš dobro, kakav sam.
Prvi put sam sluš'o da dido tako priča. U njegovom glasu se osjetio neki strah, a i strogoća. Čuo sam ja od njega, da se je volio pokefati, kad je bio mlađi, da je volio žene, al’ ga nisam nikad vidio ovako ozbiljnog..
Juso sjedi na sicu i bez riječi sluša dida i ne trepće. Kad je dido završio svoje izlaganje nasta tišina…Dido prebaci čibuk na desnu stranu usta, povuče nekol'ko dimova i nako kroz sijedu bradu još reče:
– Je l’ u redu Jusufaga?
– Ma, jes’, al’ brete, ti mene li'po prepade. Znam ja tebe kakav si, a i čuo sam od ljudi da si dobar k'o kruh i da svakom valjaš, al’ ne voliš da te prave hajvanom, e onda si opasan. Do sad sve je bilo potaman, a ako Bog da tako će i ostati.
– E onda u redu. Znaš i sam kol'ko volim Arapa.
– Znam, ne sikiraj se, eto nas sa drvima, prije akšama.
– Haj’ onda sretno…reče dido i po sapima malo plesnu Arapa, a on k'o da je baš sve sluš'o, krenu sa kolima kroz kapiju, malo se oglasi svojom njiskom, podiže prkosno glavu, griva se razleti po njegovom vratu, a Juso se prodera:
– Bista Arape…bista.
Pogledom pratim kako Arap kasom ode niz put, vukući kola i na njima Jusufa. Polako zatvaram kapiju, koja škripe i krenem da zatvorim vrata da zatvorim vrata na štali, kad se kroz sokak začu graja. Neki momčići prolaze pored didove avlije i nose loptu. Najveći među njima koji je bio moje visine, riđave kose, ošišan na špic, sa pirgama na licu zaustavi se, a sa njim i cijela ekipa. Podboči se na živoku od ograde i dobaci:
– Hej didov, haj’ sa nama na bare, da igramo lopte, da vidimo kako vi iz grada igrate.
– Eto me, samo da zatvorim štalu.
Brzo sam zatvorio štalu, mahnuo didu i sa novim jaranima kren'o igrati lopte…
Pošto je bilo vruće, skinuli smo majice i od nji’ napravili golove. Livada, što oni zovu „bara“ bila je fino pokošena, a sijeno pokupito. Podijelili smo se u dvi’ ekipe. Ja sam bio kapiten jedne, a pirgo druge. Prije nego smo počeli, vidim da su svi izuli obuću, osim mene.
– Šta ti čekaš, izuvaj se…viče pirgo, sa drugog gola.
– Evo sa'ću.
Izujem i ja svoje sandale i stavim ispod svoje majice. Krenem hodati, a ono me bode pokošena trava, pa sam haman odust'o. Priđe mi jedan mali iz moje ekipe i objasni da ne stajem na pokošenu travu odozgo sa cijelom nogom, nego da vučem noge po travi, tad me neće bosti. Ja probam i mali baš bio u pravu. Počnem trčati po travi i samo malo bocka, al’ je prijatno…
Utakmica treba početi. Riđokosi vadi iz džepa banku i pita me:
– Šta'š, jazu il’ turu?
– Jazu…
On baca banku u vis i ona pade na jazu.
– Naša lopta. Tri kornera je penal.
– U redu…
Uzimam loptu i počinjemo. Čujem kako riđokosi, koji mi je kasnije rek'o da se zove Samir, govori svojoj ekipi da će on čuvati mene i da ja nemam pojma, da on najbolje igra lopte od djece u selu. Ševim ja jednog malca i od svog gola vidim kako se na mene zatrko pirgo. Ja samo malo krenem lijevo, pa se vratim i proćeram mu loptu kroz noge, on opet se zatrče, a ja sad krenem malo desno, opet on popuši lažnjak i ja ponovo proćeram loptu kroz njegove noge. Djeca se počeše smijati iz sveg glasa, a ja krenem prema golu i zabijem go.
Sad on vodi loptu. Preš'o je jednog malca iz moje ekipe, više ga je odgurn'o, nego predriblo i lopta mu poče bježati prema meni. Ja samo malo petom izmaknem loptu, a on sa obadvi’ noge krenu na mene. Poskočim, a on profijuče ispod mene i začu se njegov vrisak. Mislim se što vrišti, kad ga nisam ni dirn'o. On je mene šćeo faulirati. Mora da mu je zap'o behar, pa se skondrlj'o.
Svi smo potrčali da vidimo šta mu je, dok on plače i jauče.
– Aj majko moja, o'šla su mi leđa.
Ja se prep'o šta je djetetu, premro sam od straha. Polako mu prilazim i okrećem na stomak da vidim šta je sa njegovim leđima, kad tamo imaš šta da vidiš. Hiljade iglica, zabodeni u leđa.
– Ubo se na „dida“. E vala nek’ si, vidio sam kako si se zaletio na didovog unuka, a čo'ek te lažnjakom satr'o. Dobro si još proš'o, šta bi bilo da si potrbuške pao na to malo mukice. Didov te nasandrlji na dida ha ha ha… reče onaj mali iz moje ekipe i poče se smijati, a i mi za njim. Riđokosi obrisa suze pa se i on poče kiselo smijati.
Utakmica je bila završena, prije nego što je počela, sad smo bili medicinari, koji vade iglice od „dida“. „Did“, za one koji ne znaju, je neka vrsta kaktusa, što raste po našim livadama, a mi ga tako zovemo.
Ja i pirgavi, ili Samir, od tad smo postali dobri jarani. Obeć'o sam mu pokazati fazon koji znam, da haman svaki put moreš nekog vagnuti i proćerati mu loptu kroz noge.
– A jesi me vagn'o, halal ti pita. I nama kroz noge. Da sam mog'o satr'o bi te, a još kad si mi drugi put proćer'o kroz noge, a malci se počeli smijati, kad nisam prop'o u zemlju.
– Ha ha ha, to tako rade majstori. Posl'o sam te jednom po ćevape, a drugi put po burek ha ha ha.
– Ja sam ti brale mislio, da vi iz grada, ne znate igrati lopte.
– E moj jaro, pa po čitav dan drugo ništa i ne radimo. Prvo škola, pa onda lopta. I tako non stop.
Ostali smo na barama do sutona i razišli se. Dogovorili smo se da ćemo se sutra naći, samo malo ranije.
Kad sam stig'o kući, majka je baš stavila večeru. Večer'o sam lušnice i o'š'o leći. Bio sam umoran. Rek'o sam majki da me probudi, kad ustane, pošto oni i tako rano ustaju i piju kahvu, a ja doručkujem. Poslije majka ide u štalu da muze kravu, ja i dido sebi uvijek nađemo neku zanimaciju.
Osvan'o je lijep i sunčan dan. Ja sam bio nabas okasnio. U kući nije bilo nikog, samo stari mačak, koji je spav'o na biljecu pored „fijakera“.
Izađem napolje i vidim da majka nešto radi u kolnici.
– Majka, što me nisi probudila kad si ustala i šta to radiš?
– Vidila sam sinko da slatko spavaš. Bilo mi žao da te budim, a i grihota. Naspavaj se dok si mlad. Ja evo stavila na ceradu ovaj hošaf, pa nek’ se u hladu suši. Znaš da zima sve pojede. Napomeni me kad pođeš da i vama natrpam, znam da vi to volite. Moram još u ovo koji dan rastrti trahanu, samo čekam da mi komšinica vrati sito, odnila ga ima jedna hefta i nikad ne vraća, grom je ne ubio, konda rastire vagon trahane.
– A đe majka, dido o'š'o?
– Srkn'o jutros tri fildžana kahve i veli ode našto do zadruge, a more bit’ da je sad u birtiji sa jaranima, pa bistre politiku. Haj’ se ti umi’, ja ode napraviti časkom tebi doručak.
Na brzaka sam se umio. Majka doni'l a sa bunara vodu, a ona reže, kol'ko je ledena.
Sjedam za sofru, a majka mi ispržila jaja u limenom sahanu i u šerpi napravila, domaćeg omača. Taj omač najviše volim. Majka razvije juhku na sofri, osuši i onda samo rukama izmrvi. Nema boljeg specijaliteta, a još sa domaćim jajima i samo odozgo zalije sa maslom…
– Ho'š da ti nakrižam paradajza i jedan krastavac?
– Jok, neću da kvarim ovaj omač i jaja.
Na brzaka sam doručkovao i samo majki kažem da ode na bare, da me tamo čekaju jarani, pa ću doć’ na ručak..
Hitim ja niz sokak, k'o brzi voz, jer sam zakasnio. Prejašem preko lise, što vodi prema barama i vidim nove jarane kako sjede u hladu pod jednom liskom. Prvi se javi Samir…
– Đe si ti bolan, do sad?
– Prespav'o. Nije me majka probudila.
– Mogli smo razbacati jednu partiju lopte, da Samki jope proćeraš kroz pišalo… javi se onaj malac, što je juče bio u mojoj ekipi.
– De ti mali ne balavi i ne javljaj se, u tebe su obadvi’ li've noge. Ne znaš ni jednom šutnuti. Prizn'o sam juče da čo'ek bolje igra i gotovo.
Ja ćutim i gledam jarane i vidim da svaki ima po grud'u čičaka.
– Šta će vam tol'ki čičci?
– Čekamo tebe, pa da se gađamo. Podi'limo se u dvi’ ekipe i bacamo čičke jedni na druge. Samo se ne smi’ gađati u glavu i kosu, jer te more pogoditi u oko, a iz kose se teško vadi čičak, jedino makazama otkineš komad kose i čičak. Ako ho'š, moremo napraviti iste ekipe k'o i juče.
– More, nema problema. Dajte i meni svaki po malo čičaka.
Podijelili smo se u dvi’ ekipe i nama je počela bitka. Frndeljamo mi čičke jedni na druge sve u šesn'est. Neki te pogodi i zalijepi se za majicu, ‘lače, a ti nama ga skidaš, pa bacaš prema protivnku. Neki te i pogodi i u glavu, kosu, al’ se ne zapetlja, pa ga lako iščupaš. Trajala je naša borba jedno pola sahata, pa smo napravili pauzu da se dopunimo „municijom“ i da malo odmorimo. Izvrnili se mi u hlad pod liskom, kad odjednom zapuha nekakav hladan vjetar. Počeše se oblaci navlačiti na nebo. U daljini se začu grmljavina. U nekol'ko minuta sve zacrni, k'o da neko ugasi sunce. Oblaci su podsjećali na čelo ljutitog starca. Počeše padati prve kapi kiše.
– Bjež'mo kući, ovo će prolom oblaka, kad je ‘vako zacrnilo, a i ne volim kad grmi, more te grom pogoditi…reče Samir, pomalo drhtavim glasom.
Svi smo poskakali na noge i počeli letiti svojim kućama.
Ja sam za minut bio pred didovom avlijom i dok sam prolazio kroz kapiju, vidim da je vel'ka kapija, koja se otvara, kad se ide zaprežnim kolima, otvorita. Sigurno je did otvorio, da Juso ne silazi sa kola, kad doćera drva. Kapija otvorena, a nema kola, ni drva, a nema ni našeg Arapa. Nama sam se sjetio šta je dido prič'o juče’ Jusi.
Ulazim u kuću, izuvam sandale, a dido kod pendžera sjedi i ćuti. Na glavi mu beretka, čibuk u ustima i odbija dim za dimom.. Gleda prema Plješevici. Ne trepće. Okrene se prema majki i naredničkim tonom joj reče:
– Upali viš’ jednom tu petrolejku, moram li ti sve govoriti.
Majka bez riječi usta, upali lampu i sjede pored fijakera. Ja sam sjeo na sećiju pored dida i šutio.
– Šta sam ti ja juče prič'o unuče. Jesam li sve rek'o kako će biti…
– Jesi dido.
– Znam ja čim mi počne si'vati ovo kolino, da će bit’ nevri'me. Koji sam ja hajvan, kud ga pusti da ide u šumu. Sad se tamo ne vidi prst pred okom. More se Arap prepasti gromova, pa sve potrgati i da svi izginu. Al’ valjda neće, pametan je on, pametniji od Juse. Vidi, de samo pogledaj kroz pendžer da se Plišavica ne vidi. A, braća moja jes’ udarila.
Ja se nadvirim zajedno sa didom na pendžer i ništa ne vidim.
– Dobro si dido rek'o, ništa se ne vidi, a evo poč'o je i grad padati.
– E još i to nam treba. Nek’ satare sve po njivama, pa nek’ bude k'o pedesete, gladna godina.
Sjedimo nas troje, ćutimo i čekamo. Odužilo se…
Kiša je počela manje da pada. U daljini se još ponegdje čuje grmljavina i polako se oblaci počeše razilaziti.
– Fala dragom Bogu, prestala je. Ode ja napolje da vidim hoćel’ Juso naići sa Arapom. Samo da nisu zabasali i da dođu živi i zdravi, ostalo me ne interesuje.
Izlazi dido brzo u avliju, a ja hitim da obučem dugačke ‘lače i neku šarenu majicu, da mu se pridružim. Stoji on pored kapije, stavio ruke na leđa, nagrn'o kaput i gleda niz put. Ćuti i ništa ne progovara. Popravlja naheritu beretku i poče hodati po avliji. Gore, dole. Tako desetak minuta…
Već se dobro smračilo. Poč'o i mene faćati neki strah. Haman mi došlo da zaplačem. Žao mi dide što se vol'ko sikira, al’ mi žalije našeg Arapa. Šta će dido bez njega, ako ga je grom pogodio ili ako su sletili u kakav hendek i svi nastradali. Po onom kijametu, samo im je dragi Bog mog'o pomoći. Odjednom se ja trgnu i moje razmišljanje k'o da prekinu zvuk zvona i praporaca. Prest'o sam disati da bolje čujem. Osluhivam i ništa.
Tišina…Učinilo mi se…Prođe, more bit’ minut, kad ono opet se u daljini začu zvono i praporci.
Vrisnem iz sveg glasa…
– Didoooooooooo evo ih, evo mog Arapa, jes’ Boga mi, čuo sam zvono.
Dido doleti do ograde, a i majka sa fenjerom izleti iz kuće, jer me čula.
Osluhivamo, a ono tišina…
– Eh, sinko, učinilo ti se…reče tužno dido.
Nisam uspio didi ništa reći, kad se sad glasnije začu zvono, a dido će sav sretan:
– Jes’ ovo je naš Arap, znam zvono. On je, nema ko drugi biti. Daj majka taj fenjer da mi idemo osvi'tliti put. Haj'mo unuče, a ti leti pristavi kahvu i stavljaj večeru. Juso i njegov sin su gladni. Haj’, šta čekaš, šta si se ukipila.
Odleti majka u kuću da peče kahvu i spremi večeru, a mi pohitismo niz put u susret Arapu, Jusi, njegovom sinu i zaprežnim kolima sa drvima. Dido je dig'o visoko fenjer iznad glave, da se bolje vidi i dugim koracima žuri li žuri. Ja ga jedva stižem…Zvono i praporci sve se jače čuju, a dido odmak'o od mene desetak koraka, pa meni govori:
– Pohiti sinko, sad će se pojaviti ispred nas, iza ove krivine.
I baš, ispred nas, na jedno trideset metara začu se zvono, praporci i ugledasmo prvo glavu našeg Arapa, pa cijela kola sa drvima, a na njima Jusu i njegovog sina, koji se šćućurio pored svog starog. Dido je držo visoko fenjer i osvijetlio cijeli put. Gledam Arapa kako vuče u vrh natovarita drva. Sav kaljav, mokar, griva zali'pita, al’ ipak nekako ponosan što nas je ugled'o.
– Jehaaa Arape…začu se Juso.
Staje Arap, a ja nama proletim pored dida i počnem ga gladiti.
– A nek’ si nam se živ vratio, svi smo se sikirali.
Nekako, more bit’ od sreće, skondrljaše mi se dvi’ suze. Nama sam se okren'o Arapu i brzo ih obris'o da did ne vidi, a Arap, k'o da me razumije, počne desnom prednjom nogom kopati i mahati glavom. Tako je on uvijek radio, kad se pravi važan…
Dido ništa ne zbori, nego prilazi Arapu, pogladi ga po glavi, leđima i sapima. U ruci je još uvijek visoko drž'o fenjer. Tek sad ga spusti, pa će Jusufu:
– E moj Jusufe, šta ja tebi juče ono reče, sve sam znao šta će biti. Al’ fala dragom Bogu, nek’ ste stigli svi živi i zdravi. Šta bi gore, kako ste preživili ono nevri'me?
– Sve ću ti brete ispričati u kući na tanane, samo ti mogu reć’ da je malom i meni Arap spasio živote. Jesmo okisnuli k'o čepovi, al’ smo došli živi i zdravi.
– Haj'mo onda kući da se presvučete i da popijemo kahvu, pa ćemo večerati. Poćeraj Arapa.
– Bista Arape, haj’ sokole, bista…viknu Juso.
Arap se nape, zabi svoja vel'ka kopita u zemlju, sve pršti oko njega i krenuše zaprežna kola uz škripu. Did polako krenu ispred njih sa fenjerom, a ja, kad su me prošli, sjedem na vintu i vozim se do kuće. Napipam dok sjedim na vinti, kako je Juso svez'o dvi’ sikire sindžirima i nekakvom kanafom, a pored sikira, zadio dugačku žaga za drva.
U avliji nas, sva sretna, čeka majka.
– Kahvu sam vam ispekla, pa kad popijete, onda ćemo večerati, svi zajedno, potkriže. Ci'li dan sam kuhala jednog starog horoza.
Skaču sa kola Juso i njegov sin i nama raspremaju sve sa kola. Dido skida hajam sa Arapa i vodi ga u štalu. Znao sam ja da će on njega detaljno pregledati, da ga kojim slučajem nije Juso ošin'o kandžijom. Onda bi bilo svašta. Pomažem i ja malom, pa zajedno skidamo langir i nosimo ga u kolnicu, odakle je majka, prije kiše, pokupila hošaf.
Dido izlazi sa fenjerom iz štale, a tamo je upalio drugi, koji tamo stoji, pa se upali, samo kad treba.
– Unuče, dao sam Arapu jesti, a ti haj’ dobro ga posuši sa onom krpom, što je na buretu, pa kad završiš, dođi u kuću na večeru.
– U redu, ode ja nama.
Sredio sam ja Arapa, ma, k'o curu za udaju. Obris'o ga, posušio, sve kako je dido naredio i uš'o u kuću, a u kući majka naložila vatru, k'o u sred zime. Tek sam tad dobro vidio Jusinog sina. Na njemu je bio moj džemper i ‘lače, koje su mu bile haman do kolina, jer je bio dosta viši od mene. Njegova i Jusina roba visila je na malom štriku iznad „fijakera“ i sušila se. Bio je lijep u licu, sa krupnim plavim očima, prćavim nosom i ništa nije govorio. Samo je ćut'o…
Ja sam up'o u najvažniji dio razgovora.
– I tako veliš Juso, vi natrpali drva, zategli sindžire, zadili sikire i taman da krenete, kad ono sastavi iz vedra neba.
– Jes'baš tako, dragi moj ahbabu. Sve zacrni u jednoj minuti. Razmišljam bil’ kren'o il’ malo saček'o. Dok sam se dvoumio udari kiša, koju nisam doživio u svom životu, a za gromove da ti ne pričam. Grmi sa svi’ strana, trese se zemlja. U daljini se čuje, kako padaju stabla. Umro sam od straha. Mali poče plakati, a i Arap samo frkti i okreće se, čas li'vo, čas desno. Samo što mi ne kaže, haj'mo bolan kući, ubiće nas gromovi. Tad sam odlučio i povik'o bista Arape, a on jedva ček'o. Povuče kola k'o da su prazna i samo piči džadom. Išli smo tako jedno kilometar, kiša sve jača, a mrak sve veći. Sve sam prepustio Arapu. Odjednom on stade. Siđem s’ kola da vidim šta je i vidim još jedan puteljak, pored onog na kojem smo. Uzmem za ular Arapa da ga usmjerim, pa da ide našim putem, ali on stoji k'o ukopan. Poč'o sam galamiti i psovati sebe i njega, kad ono zgrominja grom i pedesetak metara ispred nas, na našem putu pogodi u jednu bukvu. Vidio sam svojim očima, kako se rasci'pi i kako jedna polovina pade na put đe smo trebali proći. Arap se prope na zadnje noge, trznu kola i krenu sporednim puteljkom. Ja poletim za kolima, uzverem se na kola, prifatim kajase, zagrlim sina i samo mu kažem da se ne boji, da Arap zna put i da će nas odvesti kući.
– Je l’ sinko tako bilo?
– Jes’ babo, da Arap nije stao, ubio bi nas grom il’ ono drvo, što je palo.
– Ja i sin se prilipili jedan uz drugog i pustili Arapa da nas doveze kući. Kol'ko je on jadnik vuk'o nas i drva, i tražio put, ne znam, al’ ga je pronaš'o i kako se kiša smirivala, ja sam prepozn'o put i eto nas fala Bogu ovdje. Sto puta sam se sjetio šta si mi rek'o i sad dobro znam, zašto voliš tol'ko Arapa.
– Gluho bilo, baš ste mogli svi izginuti, da ne bude mog Arapa. Samo je on jedan na ovom dunjajluku, e moj Juso ko ne voli hajvana, ne voli ni insana. Zato hajvan kad vidi i osjeti tvoju ljubav, vraća ti je sto puta više.
– U pravu si jarane. Svakom ću ispričati šta smo doživili i kol'ko se kiša izlila na nas .
Da bi okren'o na šalu, Juso još doda:
– Jednog dana, kiša je padala sedam dana ha ha ha.
Svi smo se nasmijali i sjeli za sofru da večeramo potkriže. Kasnije je Juso otiš'o sa sinom kući. Obukli su svoju osušenu odjeću, a mi smo o'šli na spavanje…
Poslije nekoliko dan doš'o sam sa didom svojoj kuću u Bihać, a on je odveo Arapa da mu stave nove potkovice i da popravi zaprežna kola. Nije spav'o kod nas. Veli, neće da nas zahmeti i da će spavati kod nekog svog starog jarana, a đe je spav'o ‘tice nek’ znaju ha ha ha…
Pojavio se sa Arapom i kolima treći dan, samo da nam se javi. Izletio sam iz ljetne kuhinje i im'o sam šta vidjeti. Kod Arapa nove potkovice, rep svezan, griva počešljana, sav sija na suncu. Na njemu nov hajam, za koji je zadita kandžija, a kola k'o da su iz tvornice. Ruda, stranice, langir, točkovi, vinta, sve prelakirano.
– Unuče, šta veliš?
– Uh, super. A vide, kupio si i nov hajam. Svaka čast.
– Mor'o sam, onaj stari već se raspad'o, a bom Arap je to i zaslužio. De uzmi ovaj zavežljaj iz kola, to je maksuz za tebe. Onu noć si i mene haman rasplak'o, kad si ugled'o Arapa.
– Znači, vidio si me?
– Kako nisam. Ponosim se ja sa tobom.
Nagnem se preko stranice i osjetim nešto vrućo, zamotano u bijeli papir. Malo odmotam i vidim ima haman po’ janjeta. Dok smo pričali ja i dido, stigla je i stara, a ja joj stavim nama u ruke zamotanu janjetinu, jer mi je bilo teško…
– Dido, čudo je ovo, nisi se treb'o ‘vol'ko trošiti.
– Haj’ ‘ćeri nije to ništa, moj unuk je to zaradio. Ode ja sad polahko, imam još nekog posla.
– Idemo Arape, bista…
Otišli su moj dido i Arap…Otišli u legendu…
BIO JE TO FIN VAKAT I ZEMAN… NIŠTA SE NIJE IMALO, A SVE SE IMALO.
Dževad Harbaš
