OD LANI NISAM STAVIO NOVU PRIČU hahaha … EVO JE, TAMAN IZ ONOG VAKTA. Oni koji žele imati trilogiju knjiga “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu mi se javiti u inbox. Vaš Dževad Harbaš alias Dick Tracy
Priče iz naših avlija… trideset i deveta priča…
ROĐAK I INFORMBIRO
Zima je. Na vani snijeg, pada li pada. Pahulje k'o petobanke. Što bi mi rekli, pada k'o iz rukavice. Frtulja li frtulja. Na drvljanom šporetu, mati još jutros, pristavila onaj vel'ki lonac „varice“ da se kuha, a pored njega u rangi kuha se i kalja na suhom ovčijem mesu. Potkuhala je u vangilu i domaći kruh i ostavila da nadođe, pa će ga kasnije peći. Ja pišem zadaću, a mati se oblači da ode do mesnice i kupi jedan kofrč sudžuka. Reče mi da će noćas doći kum i kuma, pa nek’ se ima šta za mezu…
– Ode ja do mesnice i do zeme, a ti prepazi na ovu varicu i kalju, nemoj hajcati previše drva, da ne iskipi…ubaci samo po jedno drvo kad se zgori…neću se ja zabavljati.
Ako počne kipiti ova kalja, samo malo donali ove vrile vode, što ti je na kraju šporeta i ne pojačavaj radio, najmlađi ti brat spava…Eto mene nazad za pet minuta.
– U redu, a ho'š li meni šta uzeti u zemi?
– Neću samo tebi, nego svoj trojici, vidila sam juče, da su došle fine narandže u zemu, pa ću vam uzeti kilu da probate.
– Super…izaberi one vel'ke.
– Hoću.
Gledam kroz pendžer mater kako hiti kroz onu prtinu, ne nosi kišobran, nego je samo preko glave nabacila onu svoju veliku maramu, koju je ona zvala „pamura“ i kako nestaje prema Hatinačkom greblju…
Prilazim šporetu i otklapam poklopac na kalji, da vidim kuha li, a tako i gledam varicu i vidim da je sve u redu i sjedam za sto da nastavim pisati zadaću. Ostalo mi je još nešto malo da završim i to zbrljam na brzaka.Spakujem knjige i sjednem pored pendžera i gledam kad će stara naići, jer nisam mog'o dočekati kad će doći i
donijeti nam narandže. Inače ja sam mnogo volio kad nam dođe naš kum i kuma.
Kuma je baš bila prava raja. Nikad nije došla prazna. Što bi rekli naši stari, dijete voli onoga što ga omiluje i što mu donese, a ona je baš bila takva. Kad se nije imalo i kad su se kuće pravile, ona je znala meni i burazu donijeti, makar po kocku šećera. Poslije nam donosila po bombonu, a valjda kako je rastao standard, donosila nam je kasnije i po cijelu kesu karamela. Sad pretežno donese svakom po onu srebrenu „stoju“. Zato se ja radujem njihovom dolasku…
Nije prošlo puno vremena, vratila se mati iz zeme i nakupovala svačega, po malo.
Čim je ušla pogledala je u one range na šporetu i pofalila me što je sve u redu i dok je o'šla stresti snijeg sa sebe, ja nama poč'o prevrćati ceger, da vidim šta je uzela. Vidim uzela malo sira, kaže da se zove „Trapist“ i da ga prave neki svećenici kod Banja Luke. Dala mi je komadić, da probam, a on baš super, topi se u ustima. Osim sira uzela je teglu mali’ krastavaca, kofrč sudžuka, sok na razriđivanje, desetoro jaja, jer naše koke ne nose zimi, kilu narandži, deset deka kahve, jer smo potrošili onu našu, što mati prži u dolafu i jednu kesicu „kine“. Reče mi mati da će se sutra ofarbati sa tom kinom.Taj sok na razređivanje što je uzela, zove se sirup i moreš deset litara razriditog soka napraviti od njega. Bar tako piše u onom upustvu. Nama sam ja prob'o i sir i sok i krastavce, sudžuk, a na kraju poj'o i jednu vel’ ku narandžu, pa mi bilo došla muka, kad sve ne ispovraća iz sebe.
Došla je noć. Stigli su kum i kuma…dobili smo ja i buraz po stoju, a onaj najmlađi brat lizu.
Mati narezala u jedan sahan sudžuka i sira, a u sredinu krastavaca i stavila pred starog i kuma.
U onom staklenom servisu nasula rakiju, a pored njega stavila dva „čokalja“ i sve to fino poredala na onu veliku tacnu, da im je pri ruci. Ni jedan od njih dvojice nisu volili popiti, al’ uz karte i priču, znali su suknuti po koju rakijicu.Ja i buraz sjedimo na podu i
igramo „Ne ljuti se čovječe“. Bolje da se ta igra zove „Naljuti se čovječe“, jer sam non-stop gubio od buraza i vazdan sam se ljutio. Nije mi bilo jasno kako to, da ga nikad nisam uspjeo pobijediti .Na kraju igre uvijek smo se posvađali, a on me još zadirkiva i „vadi mi mast“, ono ko biva, kako nejmam pojma. Dosta godina kasnije priznao mi je, da me uvijek var'o i da kad dobije šesticu, on preskoči sedam kućica, ili ako dobije dvojku, on pomjeri onog ćuku za tri polja. A ja mu vjerov'o i nisam ga kontrolis'o.
I nama je stara narezala „meze“, samo u onaj malehni sahan i nas dvojica, dok si rek'o keks, sve pojeli. Stari i kum igraju karata i to žandara. Tako oni uvijek rade kad su te familijarne sjedeljke. Mati drži najmlađeg buraza u naramku i priča sa kumom. Već sam ja izgubio nekoliko partija „Ne ljuti se čovječe“, pa onako okaharit i
bez volje bacam onu kockicu i više slušam razgovor od starog i kuma.
– Neki dan sam čuo da je onaj moj daleki rođak živ i da se javio svojima i da je u Americi…priča kum.
– Koji je to?
– Ma, davno sam ti prič'o za njega, on je zglajz'o za vrijeme informbiroa.
– E, sjećam se…Zajebana su to vremena bila moj kume.
Neki su obrali zelen bostan, na pravdi Boga. Oni iz UDB-e ili OZN-e ti upadnu u kuću i samo te pitaju jesi li za Staljina i ako se zezneš i kažeš da jesi, nama te vode na nekakav preodgoj. Mnogi nisu ni znali o čemu se radi.
– U pravu si. Ovaj moj rođak bio pametan i brisnuo preko granice, a kako je stig'o do Amerike, to ‘tice nek’ znaju.
Posl'o neki dan pismo, a u pismu i slike. Tamo se oženio sa amerikankom, ima dvoje djece i živi na nekakvom velikom imanju, sad sam zaboravio kako oni tome kažu.
Ja sluš'o njihov razgovor, pa nama k'o iz topa:
– Kume, da nije ranč, možda?
– E jes’ baš se tako zove. Ima krava, konja, kamion i dva auta. Ma gazda. Posl'o i para, preko banke, al’ ne vele koliko su dobili.
– Sjećam se ja dobro ti’ godina, ja sam ti kume tad bio u „Domu za ratnu siročad“…poče svoju priču stari, dok pripaljiva cigaru i baca žandara…
To je negdje bilo četeres i sedme godine, kad nas na razglas, pozvaše da se postrojimo, jer dolazi neki drug iz KOS-a.
Ja nisam im'o pojma, šta je taj KOS i ko je taj drug.
– Mi se svi postrojili…načelnik doma predaje raport nekom visokom oficiru i on ti od jednog, do drugog ide i pozdravlja se. Svakog pita kako se zove i odakle je. Tako je doš'o red i na mene i ja mu isto kažem odakle sam i kako se zovem. On ode dalje, kad se odjednom okrenu, pa će ti on meni:
– Šta ti ono reče mali, kako se zoveš i odakle si?
– Ja sav protrn'o i onako prepadnut, opet ponovim. Gleda on u mene, pa se okrenu načelniku:
– Ti i ovaj mali kod mene na raport, da ste za deset minuta u kancelariji. Jesi li razumijo?
– Razumijem, druže majore…Čim je on otiš'o na mene skoptisa načelnik.
– A šta si uradio, sinko dragi, pa znaš li ti ko je ovaj drug?
– Nisam ništa i ne znam ko je ovaj drug.
– E, sad smo ga najebali, sad kod njega na raportu Bog zna šta će biti. Haj’ sa mnom.
Idemo mi prema komandi grada i toj njegovoj kancelariji. Na ulazu vojska i straža i mi se najavljujemo, ko smo i šta smo i gdje idemo. Oni nas pušćaju. Ispod oka gledam druga načelnika, na njemu engleske oficirske čizme, naglancane, moreš se ogledati na njima, a sa lica kaplje mu znoj i vazdan krši ruke.On pokuca na ona velika hrastova vrata, a otamo se čuje glas:
– Naprijed.
– Druže majore, evo mi smo došli na raport, po Vašem naređenju.
– Drug major nešto piše i ne pometa se… Nas dvojica stojimo mirno i čekamo. Odjednom drug major diže pogled prema nama, pa se obrati načelniku:
– Načelniče…na mjestu voljno.
Drug načelnik, vidim jedva doček'o, a ja i dalje stojim mirno i ne znam šta ću od sebe. Tišinu prekinu drug major:
– Mali znaš li ti mene?
– Ja podig'o glavu i naši se pogledi susretoše. Vidim da ga iz viđenja znam, al’ ne smim reći.
– Reci bolan, znaš, il’ ne znaš?
– Znam druže majore.
– E, pa to čekam da kažeš, rođo moj dragi…Ustaje drug major iza onog velikog hastala i prilazi mi. Uze me ispod pazuha, podignu i poljubi.
– A nek’ je iko ost'o živ od naše familije…Njemu pune oči suza, a i meni, jer sam se sjetio ko je oni tek tada i ja njega zagrli.
– Načelniče ovo je moj bližnji rođak, njegovi su svi stradali u ratu. Deder mi reci kakav je u školi?
Drugu načelniku pao kamen sa srca i sve u cugu priča kako sam dobar, kako sam najbolji učenik u školi i odličan nogometaš.
– E, to hoću da čujem…mi smo prava familija, sad ćemo to da polijemo…Faća se on telefona i zove nekoga:
– Alo, slušaj me ‘vamo, donesi der šta da se popije i javi tamo, da ću doći, da spreme za nas trojicu jesti, naš'o sam rođaka ovdje u domu.
Nije prošlo ni pet minuta kad ti ide neka drugarica sa velikim sahanom, a na njemu nema, čega nema. Za njom ide neki vojnik i nosi nekakvo piće i čaše.
– Hajder druže načelniče da nazdravimo, e ovo mi je poslije bitke na Sutjesci i Neretvi, najdraži dan u mom životu.
Nasuli oni sebi ono nekakvo piće, a ja dobio sok. Ispred mene u onom ovalu kolači, bombone i nekakvo voće, koje nikad nisam ni vidio do tad.
– Haj’ živjeli…govori rođak
– Živjeli…odzdravljamo ja i načelnik.
– Sinko jesi li ti gladan?
– Ma, nisam.
– Kako nisi, sad ćemo ti mi na janjetinu, nemoj da se sikiraš .
– Načelniče, ima da mi pripaziš ovo dijete, nemoj da mu šta fali. Kad izađe u grad u onoj slastičarnoj nek’ ima kolače, kad god dođe, a tamo u ćevapdžinici, ćevape. I nemoj da ja čujem da ste šta omanuli. Jesi li razumio?
– Razumio sam druže majore. Neće bit’ problema.
– Onda u redu, haj'mo sad na ručak.
Odvezli smo se mi na ručak, a tamo nas čeka janjetina.Načelnik i rođak su baš fino popili, a ja sam se najeo janjetine k'o nikad u životu. Da skratim priču kume, ja sam sa svojim prijateljima često odlazio u slastičarnu i tamo jeo džabe kolače, a i išli smo na ćevape. To je trajalo jedno godinu il’ dvi ‘dana.
E, da ne zaboravim, im'o sam i besplatno kino. Kad god se je dav'o neki novi film, ja sam iš'o pogledati.
Tako sve do jednog dana. Odem ja sa jednim kolegom na ćevape i kad smo pošli ispred mene stade gazda pa će meni:
– Sinko, ko će ovo platiti?
Ja gledam u njega i ništa mi nije jasno, a on će ti meni:
– Onaj tvoj rođak je izgleda zglajz'o i više ne dolazi brez para. To ti govorim i zbog tebe, a bom i zbog sebe. Ovo ću ja namiriti, ne sikiraj se.
E tako ti je kume, moj rođak, na pravdi Boga otiš'o na nekakvo preodgajanje…završi svoju priču stari.
– Znam kume…koliko li je samo nevini’ ljudi završilo na onom Golom otoku, đe su danima i danima tucali kamen, il’ ga nosali sa jedne hrpe na drugu. A šta'š, takva su to vremena bila, nego šta je bilo kasnije sa tim tvojim rođakom?
– Vratio se u Bihać posli´ nekoliko godina. Dobio boračku penziju i sve one beneficije mu vratili, jer je bio ispravan. Kad je preselio na onaj drugi svi't, došla mu pleh muzika i onaj streljački stroj i pucali u zrak, da mu odaju počast. Meni je ostavio za uspomenu njemačke karte, što je im'o, kad su bile bitke na Neretvi i Sutjesci.
E, malo je Bišćana koji su završili visoke škole, k'o i on, i to još za vrijeme kraljevine Jugoslavije. On je bio pismeniji od svi’ na cijelom Bihaćkom srezu. Mislili mu prilipiti da je ibeovac, al’ nije im uspilo, iako nije dolazio kući nekoliko godina.
– Svaka mu čast, nego ti mene satra u ovom žandaru, je l’ ti to mene zagovaraš, da bi pobjedio?
– Nema odmora, dok traje obnova… reče stari i svi se grohotom nasmijasmo.
Na žalost, nema više mog mog starog, stare, kuma i kume, a ni rođaka, al’ je ostala jedna velika nostalgična uspomena, na ta teška vremena.
Dževad Harbaš
