GRADOVI SU NAM PUSTI, NEMA DJECE, NJIHOVE GRAJE… Evo na tu temu, moja priča…Oni koji žele kupiti moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inbox. Vaš Dževad Harbaš
Priče iz naših avlija… deveta priča…
STIG'O NAJMLAĐI BRAT
Bila su to čudna vremena. Nekako sve bujalo, raslo, radilo se,
izgrađivalo,a kad pogledaš s druge strane, neka neimaština
vel'ka, a ipak rađala se nejač, k'o u priči. U našoj mahali, skoro
svi isto godište. Kad kreneš od onog malog proganića, to je
nekad bila Livadska ulica, pored Hatinačkog greblja, moji
prijatelji Alija i Fudo ili Udža, kako ga mi od milja nazvasmo,
su razlike u dvi’ godine, tako i Emir i Muhamed ili Stari, jer je
bio od Emira stariji dvi’ isto godine. Pa one cure Trejićeve, onda
Ćibuka i Rasko, koji su sad neđe po Australiji, pa moj prvi komšija Apeta i njegove sestre, Zlaja Subhin, mi smo ga zvali Šljivar, jer su imali najviše šljiva u mahali i njegova sestra Ida, Lido, ja i burazer, Ramzo, Hajro i njegove sestre, Sudo, Zumro i Sutka, Emir i Emira, Barba, Muho, Dino i Mendo, Hari, Seila, Hikec i njegova braća, Emir Hosonja i njegov brat, Mirso Gibac, Keva ili kako smo ga zvali Vozdra Vake, Muhamed, Dedo i Amir, Samir koji sad drži Paviljon i Nijo i njihove sestre Seka i Amela, Šorkov, Duda, Ćevap i Eno, Fazlićevi, Ferid, Ferida, Remac, Nihad, Trpko (bio najkrupniji od nas), Amir, Juso, Senad, Hašija, Fikro i sestra mu Murisa, Halid i Mića od moje kume rahmetli djeca i da više ne nabrajam i one u drugom sokaku li'vo, kad se krene prema Kombiteksu, sve do Adžukine kuće. Kontam, mašallah, pošto je to, manje-više želježničarska mahala, naši starci baš su bili po noći aktivni, mora da nije bilo ‘lektrike, pa se nabas zanimali, sve do horoza ha ha ha, svaka im brate čast.
E, pošto smo svi mi nekako rođeni u razlici dvi-tri godine, imali smo
na pretek zanimacija.Kad se igra lopte, bili smo ne
pobjedljivi. Vazdan su nam u „goste“ dolazile ekipe iz drugih mahala na čuveni stadion kod Vodotornja. Stative dva velika komada uglja sa Ložione, dole šljaka, ma k'o mozak, crna, a i mi. Nisu nam mogli pera odbiti. Mi smo, inače navikli igrati na šljaki i to u gumenim čizmama, a ovi kad dođu „šminkeri“ iz grada u tenama, imaju dresove, ne bi rek'o pravi, al’ brale, kližu se po onoj šljaci k'o po ledu, a stare gumađonke k'o da imaju krampone, đe staneš k'o ukopan. Ne odigramo ni čitavu utakmicu, ono do pet golova, pa zamjena, tene im se rasparlaju, pa se boje ići kući. Igrali smo mi muškadija i „tuce“, „šiša“, „topova“, „marele“, a sa curama „neka bije, grah u loncu vrije“, „između dvi´ vatre“, „planova“, a ja sam najviše volio kad sa curama igramo „zaloga“ ha ha ha ha, vazdan su me šćele te cure…Više poodano se ne igraju te igre, i samo da kažem da se „tuce“ igra u pare, i to uzmeš između dva prsta „banku“ i ošineš od ciglu (kuće nisu bile nabačene), i što bliže da si tuđoj banki. Ako moreš najahati svojim pedljom na tuđu, tvoja je. Nešto slično je i „šiš“. Zabode se klipa
nasred avlije i bacaš „banku“, čija je najbliža klipi, on prvi „trese“, i sve koje se okrenu na „jazu“, njegove su. Eh, neki su znali namlatiti para, pa nam ćorlučili, kad prođe Tajib u pokretnim kolicima i
prodaje sladoled, lule i medenjake. Mi ih gledamo, a oni, onako šeretski, belje prema nama. Tražiš liz, a on će:
– Ne dam, nisi ni ti meni dao prošli put.
– Ma laže, jeb'o nanu svoju, al’ neka, vi'ćemo se drugi put.
O ostalim našim sigrama, jednom drugom prilikom sve ću da
ispričam, a pogotovo kad smo igrali zaloga
(kasnije sam cuo da se ta igra negdje zove “fota”), e to su pravi doživljaji.
Kad već spomenu’ naše starce iz mahale, da ja nastavim…
Jedno jutro trgnu me neka galama, vriska, neko se čuje, ori se.
Ja kroz prozor, a ono Hasanovce viče:
– Haj’ ustajte djeco, materi vam puk'o vodenjak.
Ja bunovan, nemam pojma, šta je puklo, pa vičem:
– Neka je, sad ću izaći da vidim šta je, kontam na pumpi vanjskoj nešto puklo pa curi voda.
– Ma budi brata i leti po kola od Hitne, mati ti se porađa!
Uh, premro sam, sad sam se sjetio da su pričale nji’ dvi´ kako su im
nekakve kulje do zuba i da će ubrzo roditi.
Nije prošlo dugo vremena, stvori se tu puno žena, i neka babica. Mati u kući, stari u službi i još nije rodila…odužilo se…
Ja i buraz sjedimo pod starom jabukom tuskačom i ne haberimo. Ćutim ja, a i on…Odjednom buraz se javi:
– Veli ona stara žena što je došla, da ćemo dobiti brata, i da će se mati napatiti dok rodi.
– Nema ona pojma, nije ona doktor…odbrusim ljutito.
– Vele da je nekakva babica i da će mati u bolnicu, čim stigne “Hitna” eh, i da se baš potrefi da je stari još u službi. Nas dvojica ćemo kod tetke, dok mati se ne vrati iz bolnice.
– Da bar imamo iđe drugo ići, da nejdemo kod nje. Da moremo kod majke i dida, al’ ne moremo zbog škole…
Odjednom se začu plač.
Mašallah, evo ga, neka žena viče, evo kuronje, e nek’ si hajrom se rastala Mine.
Poslije je došla „Hitna“ i odvezli su staru u bolnicu, a ja i buraz kod tetke.
Dugo je bila u bolnici, čujem kako se stari nasikiro kad priča tetki i samo otpuhiva. Nekakvu sepsu bila dobila i u zadnjem trenu je spasili, svi iz mahale išli davati krv. Jednom me stari odveo kod nje u posjetu, a ona sjedi u onom holu, šlafrek na njoj, njena punđa na glavi, izmršavila, a blijeda k'o krpa. Ja letim i grlim je i plačem, a i ona. Padaju joj suze k'o ledenice. Gušimo se u suzama…
Stari me mrko pogleda i ukori:
– Hani bolan, jesi li muško, il’ nisi?
Brzo brišem suze i pitam kako je, a ona šapatom govori:
– Sad sam dobro, slušajte oca, brzo ću ja kući.
Nije to baš bilo brzo, prođe i dva mjeseca, al’ nam je stara došla sa najmlađim bratom i bilo je to mahalsko veselje.
Često je ona govorila da smo njeno blago.
Eh, moja stara, volim te i voljet ću te do kraja života, ma gdje god da si mi sad, nek’ ti je veliki rahmet…
OVA PRIČA JE POSVEĆENA SVIM MOJIM PRIJATELJIMA IZ MAHALE…
Na žalost, neki više nisu sa nama , al´su uvijek u našim srcima.
Dževad Harbaš
