DA VAM NE BUDE DOSADNO, IDE MOJA LIJEPA ZIMSKA PRIČA.. oni koji žele kupiti moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks….Dževad Harbaš alias D.Tracy
Priče iz naših avlija… dvan'esta priča…
KLIZAČKA (PUZAČKA)
Zimski raspust. Od jutra pa do naveče’, mi svi vani. Samo malo uletimo u kuću da se ugrijemo, pa jope „kaman“, napolje. Nekad i ne idemo jesti, mati nam namaže one marmelade iz velike limene kutije. Marmalada tvrda, haman k'o kamen. Kad je izvadiš, sva dršće, uzmeš malo vode i razmutiš, da je bude više i namažeš na kruh i pičiš. Od uha do uha vidi se iz aviona, šta si jeo. Ja sam volio i domaći kruh, kad stara napravi, a on vruć, puši se, pa po njemu malo ulja razmažeš i posoliš. Ma, kakva ova argeta pašteta, kakvi bakrači. Prema tome je nula bodeva, a još ako ima od stare majke domaćeg masla, il’ putra, a te ljepote. Mog'o sam po kruha smazati, pa ti onda pričaj priče. Zdrava hrana sto posto.
Najviše smo vremena provodili na Vrbiku. Tamo su velika brda pi'ska, nekakve žute boje bio. Sitan, k'o prah. Želježničari govorili da je iz one tamo nekakve Sahare i da služi za kočenje parnih lokomotiva. To se valjda prosipa na nekakvo šipilo na mašini i mašina polako koči. Kad dođe zima ta brda sva u sni'gu i mi se sankamo na njima, skijamo, al’ brez skija. Baš u to vrijeme stigle neke nove čizme, špicave, a od plastike, a koje su to bile čizme, ko ih izmisli, svaka mu čast. Mi napravimo kapije, tj. zabodemo trkalja, koje ukrademo iz komšiluka i vozimo slalom niz te brine. Najbolje su išle kad su izlizane, a mi pametna djeca, kad odemo u školu, tamo one velike peći, još iz Austro-Ugarske, pa primaknemo stolicu i samo koji put od peć tabanima pređeš. Šare nestanu u sekundi, zasmrdi razred, a mi brže bolje otvaramo prozore da se razdimi i čizme spremne za let. Kad se zatrčeš, moreš trijes’ metara kliznuti se. Često smo mi znali napraviti, onako za dana klizačke, il´ puzačke što bi neki rekli, od početka mahale do rampe, i onda naveče’, virimo kroz pendžere kad će naići radnici iz “Kombiteksa”. Tako i ja jedno veče virim kroz pendžer od male kućice, sni'g frtulja k'o iz rukavice. Prekrio sve klizačke. Vidim ljudi vuču u sankama nešto, u onim drvenim gajbama, a neki nose u naramku. Mora da im je zimnica zakasnila, il’ su dobili neko sledovanje, preko Sindikata. Svi idu sa strane, niko baš sredinom da stane na klizu, kad odjednom neka gospođa, valjda ne more čekati kolonu što ide sa strane, baš zapuca po sredini. Lijepo obučena, na njoj kaput lila boje, oko vrata lisica i šubara, sigurno od nekakve životinje i nosi u jednoj ruci, konda su u kartonu jaja, a u drugoj punu kesu nečega. Upečila se, digla glavu, a ja u sebi, ha’ sad će ova trehnuti. I nisam ni pomislio to do kraja, kad poleti gospođa u vis, a lete krakovi, leti šubara, a lete i jaja, na sve strane. A gromovi je ne svatili, đe je našla jaja u ta doba ha ha ha. Kad je trehnula na guzu, suknja joj preleti na glavu, a pokazaše se one dosadašnje ženske gaće, od frotira, sa tufnama, zvali su ih pumparice. Gospođa onako pozafatna, mislim ima je, mašallah. Pođe da ustane, pa jope pade, frizura se razletila na sve strane, a radnici iz Kombiteksa umiru od smijeha. Jedan viče:
– Nevista, ho'š da te podignem… pa jope prasnu u smijeh, a i jarani što su sa njim.
– Seljaci ne vaspitani, kako vas nije sramota, odbrusi gospođa, pa onako četvero noge, dobaulja se do cilca sni'ga, odboči se na jednu nogu i polako ustade.
Mora da ju je zabolio „zadnji trap“ ha ha ha, dofati šubaru, otrese je i pođe da sa sebe strese sni'g, pa zapomaga. Jadnica sjela na nekoliko onih školjki jaja, i sva joj guza žuta. Tek tad radnici počeše se smijati…ha ha ha, pa ha ha ha, a vide ko nam se ukakijo, neko viče. Ostadoše jaja, neka porazbijana, a neka i nisu, gospođa frknu niz mahalu, a radnici polako za njom i zezaju se. Sutradan sam pokupijo nekoliko jaja i napravila mi stara čilbur. Dok je ona si'kla luk, ja joj sve isprič'o, pa smo se zajedno smijali.
Kad su velike studeni, kod nas se zaledi cijeli Vrbik i onda ti mi igramo hokej na Vrbiku. Golovi od uglja, a šuke od trkalja onih kraćih, što se podbača paradajz, još ako je malo zakrivljena još je bolja. A prazna konzerva je služila, k'o ona pločica za hokej. Tih konzervi bilo je na Ložioni kol'ko ho'š, jer su se vagoni čistili baš tu, pa smo pođekad znali naći i po koju banku, pa smo igrali šiša. Sjećam se jednom, sni'g se već dobrano počeo topiti, a i led tanjiti. Mislili mi odigrati utakmicu, al’ led se uvija i niko na njega ne smi’ ni stati, a ja, oči na vrh glave, kladim se da ću pretrčati preko ci'log Vrbika u deset sličica iz rum pločica. I prifate jarani o'kladu i ja se zaletim i pravo preko leda. Letim ja, al’ čujem kako pucketa led, uvija se, ufatila me panika. Vidim još nekoliko metara mi ostalo, pa sam sav radostan i sretan. Inače Vrbik je bio negdje dubok i preko glave. Ljeti se iz njega uvijek čula „pjesma“ žaba, pa su nas često ovi iz grada zvali „Žabari“, što nam nije smetalo. I tamam ostalo mi more bit’ još dva koraka, kad puče led. A, sve ga ne jeb'lo, đe sad puče. Ja se gambam samo da stignem do kraja. Do pasa već up'o, ne mogu izvaditi noge. Upale mi u ono crno blato i glib. Jedva stiže do kraja, iskonoba se nekako, a jarani zanimili i izlače me.. Sad je najgore tek došlo. Ne smi'm kući, stara će me satrati, pa sa jaranima idemo prema Ložioni. Ma, znamo mi, ima tamo ona peć, što se prži u njoj onaj sitni žuti pis'ak, a i onaj Madžar, stariji čo'ek iz Kralja uvijek nas pušć'o da se ugrijemo, samo nismo smi'li ništa barkati. Što su pržili taj pi'sak, nemam pojma, al’ smo se tu često puta grijali. Toplo, milina…Brzo se skidam, izuvam čizme, a tako i jarani. Svak’ mi daje po nešto da obučem, a haljinke prebacivamo preko onih vratašca na peći i sjedimo. Čizme sam opr'o na fiskiji, što je tu bila i pritatarim peći…
Sve mi je bilo brzo suho, nije prošlo ni pola sahata i sad svi pravac kuća i nikom ni riječi, ma ni mukajet, jer nama fasujemo od naših matera porciju „političkog predavanja“ ono, pa jesi l’ se mog'o ugušiti, razboliti, moraš li ti biti jedini benast u mahali, hajvanu jedan hajvanski, imaš li ti zehru mozga u toj tintari i da viš’ ne nabrajam.
Sad viš’ ni klizački, ni sabija, ni graje, sve sama pustahija.
Bila su to lijepa vremena…
Dževad Hasrbaš
