GARANT SE SJEĆATE MISAONE IGRE “KOZANJE”. Na tu temu ide moja nostalgična i komična priča. Svi koji žele kupiti moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se slobodno javiti u inboks… Dževad Harbaš alias Dick Tracy
Priče iz naših avlija 2…četrn'esta priča…
KOZANJE (mica, trika)…
Probudi me nekakva lupnjava. Škiljim kroz oči, da vidim spava l’ mi buraz, a on spava k'o klada. Ni topovi ga ne bi probudili. Lupanje presta i ja se vratim u krevet. Samo što sam ufatio očima, kad ono opet poče lupati. Pokrijem se jastukom po glavi, al’ džaba. K'o da mi u mozgu lupa. Skočim iz kreveta, klepnem buraza po glavi, ‘nako k'o biva nehote i krenem da vidim šta lupa u kuhinji. Buraz se trgnu, podignu glavu i jedva preko usta prevali…
– Šta je bilo, kud’ si poš'o?
– Izgleda da je zemljotres, ode da vidim jesu li starci šta čuli…
Dok sam to prič'o, začu se opet lupanje.
– Kakav te spop'o zemljotres, to more bit’ stari cipa one stare klade sa frgama, što su ostale, haj’ vraćaj se u krevet.
– A jesi pametan, ne cipa stari u kuhinji, ode ja vidit’ šta je to.
– Haj’ pa mi javi.
Brzo sam siš'o niz basamke i uš'o u kuhinju, a tamo imaš šta da vidiš. Stara razvršarila sve po kuhinjskom stolu. Na šporetu se kuhaju punjene paprike, jahnija, hošaf. Na stolu vel'ki komad mesa i ona si'če komad po komad i na sicalici, sa malom sikiricom, sicka meso. Garant priprema sicani burek. Meni se nama noge skratile i oduzele, kad sam vidio šta se sve sprema, jer sam se sjetio našeg sunata, pa mi sve bilo presi'lo i pare i ‘nol'ka hrana i drhtavim glasom, javim se staroj…
– Mama, šta je ovo, što spremaš ‘vol'ko hrane?
– A ust'o si. Ma dolaze nam gosti.
– Da nije opet, kakav sunat?
– Ha ha ha, kakav te sunat spop'o, pa šta bi vam sad si'kli ha ha ha. Sinko dolaze nam rođaci na naselje i babinje.
– Kakvo sad naselje, pa mi smo davno uselili u novu kuću, a najmlađeg brata si isto rodila prije nekol'ko godina. Mogli su još malo sačekati i da dobijemo poziv za vojsku, pa da sve odjednom urade.
– To su sinko titizi, pa hoće da ušparaju ikako, al’ neka ih. Bujrum svima, ja ću svoje odraditi zbog nafake, a bom neću da sutra neko priča, kako su bili kod nas i vratili se gladni. Eno kuhaju se u rangama punjene paprike i jahnija. Sad će biti pečena masnica. Koku sam već ispekla. Eno pod basamcima sam pokrila patišpanju i đuzlemu i još mi je ost'o burek da razvijem. De kad si ust'o, da mi pomogneš i isickaj mi glavicu crvenog luka, ‘nako kako ti znaš
– Daj ‘vamo nama taj luk, da ga ogulim i isi'ckam.
Uzmem luk, ogulim, sjedam na sećiju i polako si'ckam sa čakijom, u jednu ćasu. Za si'ckanje crvenog luka ima jedna caka, da te ne ujeda. Važno je da sjediš licem prema šporetu, a luk u krilu si'ckaš, u nekakav sahan, il’ ćasu i nikad ne plačeš, al’ zato onaj što radi oko šporeta roni suze, k'o što je bilo i mojoj staroj.
– A jes’ žestog taj luk, ćaća ga njegov zakart'o, oči mi pojede…žali se mati.
– Ha ha ha, a vide mene. Meni ništa.
– To je zato što si'ckaš u krilu i sva ljutina ide prema vatri. De pohiti, pa da ga izmi'šam sa mesom.
– Evo sa'ću. Još malo mi ostalo.
Pohitio sam sa si'ckanjem i nama uz'o meso što je stara pripremila i sve izmi'šo u ćasi. Samo je još stara posolila i stavila malo bibera, i brzo uskrčila sto, da more razvijati juhku, jer joj se nije dalo razvijati na sofri, pošto je boli koljeno, što je na njega pala, sa konja.
Pit'o sam staru zna li kol'ko će doći naše rodbine, a ona odgovorila da tačno ne zna, al’ konta da će doći sa dvoje kola.
– Hoće l’ doći dido?
– Hoće, sa njim u kolima će doći majka i neke rodice, a u drugim, ostala rodbina.
– Kol'ko će ostati, da neće još i noćiti?
– A neće, ne sikiraj se, šta si se nama prep'o.
– Znaš da ima na televizoru ona nova serija „U registraturi“ i da je volimo gledati.
– Znam. Ona Laura mi je ko lutka, al’ je pomalo prefrgana. Bojim se da će prevariti malog Ivicu Kičmanovića.
– Hoće garant. Pa vidiš da zna onog ružnog Ferkonju, a pravi se da ga nikad nije ni vidjela. Rek'o mi je jedan jaran u školi da ima i knjiga, pa ću je dignuti u biblioteci i pročitati, da znam sve u naprijed.
– To ti je pametno. Onda ćeš je meni ispričati. Haj sad probudi starijeg brata i nek’ on sredi vašu sobu. Hoću da izgleda k'o apoteka, ma k'o pišta. Onda možete doručkovati i ići se igrati, a ja ću još razviti burek i ispeći ga, dok se nije probudio onaj najmlađi.
Probudio sam starijeg buraza i prenio mu naređenje, na brzaka namaz'o sebi marmelade iz one vel'ke željezne kutije i o'š'o se igrati u mahalu.
Nikako nisam volio biti u kući kad nam dolaze gosti. Sa svima se moraš pozdravljati, poljubiti, smijati im se, iako mi ništa nije bilo smiješno. Haj’ nekako mogu izdurati svoje rođake. Oni su mi nekakv rod i ne dolaze često, al’ su mi najgori oni koji dođu u grad, pa svrate kod nas na kahvu i da odmore i sačekaju autobus, i tako ostanu cijeli dan, a nisu nam niko i ništa…Nikad neću zaboraviti jednog čo'eka i njegovu ženu što su navraćali kod nas, jer su ganjali nekakve papire od gruntovnice. Kako se papiri mogu ganjati, kad su u tekama i knjigama, ne znam, al’ znam da mi je uvijek pao mrak na oči, kad oni dođu. To je bila drugarica od moje stare iz mladosti i mati je bila sretna kad joj navrati, pa se sjete svog djetinjstva, a ja da ne ispadnem staroj iz hatora, mor'o sam se sa njima fino pozdraviti. Njena drugarica me onda poljubi u obadva obraza, a meni se nama podigne svaka dlaka na glavi i želudac okrene naopako, jer je ta žena imala žvalje na ustima, a čo'ek joj je smrdio k'o for.. Čudim se kako je stara mogla sjediti satima sa njima da se ne uguši, jer je imala osjetljiv nos, na sve mirise. Mene i buraza je vraćala po nekol'ko puta da dobro operemo noge na pumpu, jer su se uvijek „čule“ na gumene čizme. Vjerovatno je stara previše bila vezana za nju, kad je bila mlada, pa joj ništa nije smetalo, a možda nisu, kod svoje kuće ni imali vode, pa zbog toga, ganjaju te papire.
Sjećam se kako su jednom doveli i svog sina. Bio je moje visine i sigurno smo bili isto godište. Čim sam ga ugled'o, nama sam mislio pobjeći u mahalu, al’ me stara pročitala k'o bukvar i rekla mi da se igramo u avliji i da ne idemo dalje od travice, koja je pred mojom kućom, jer taj mali nikad nije bio u gradu.
Ufatila me bila muka što sam tad mor'o paziti njihovog bilmeza, koji je buljio u mene k'o tele u šarena vrata. ..
Na vrh glave mi viš’ došlo čuvanje mlađeg brata, kad nešto stara mora raditi, pa sad moram biti dadilja i ovom klapcu…
Gledali smo se jedno vrijeme i onda pozdravili. U sebi sam mu nama dao nadimak „Slino“, jer mu je slina virila iz nosa i kad god bi poč'o nešto pričati, šmrk'o bi tu slinu, pa je gut'o, dok se meni želudac okrećo, pa sam pomalo pjevušio, da ga ne slušam, al’ nisam dugo ni to mog'o raditi, i mor'o sam planuti na njega…
– A haj’ viš’ jednom isfrči taj nos, mozak mi puče od tebe.
On je bez riječi otš'o od mene i kod ograde poč'o frkati nos. Kad je sve izbacio iz nosa, obris'o je nos rukom, a ruku od tarabu. Tad sam bio poludio i ufatim ga za kapuricu i dovedem do pumpe i počnem pumpati vodu i naredim mu da se umiva. Sve je sluš'o, bez pogovora.
Kad se je umio, sa štrika sam skinuo jednu sudnu krpu i rek'o mu da se obriše. Krpu sam nama stavio u lonac, gdje je prljav veš.
Poslije toga smo sjeli i pričali o svemu i svačemu. Kako je vrijeme prolazilo sve mi se više sviđ'o, jer je bio pošten neiskvaren, a i naivan. Od njega sam sazn'o da žive od zemlje. Nama nisam ukapir'o šta to znači, al’ sam kasnije skont'o, da žive od poljoprivrede, i da svi žive u jednoj sobici, jer sestra od njegovog oca, neće da im prepiše ostatak kuće, iako ona živi u Slovenijji i neće se vraćati ‘vamo, jer se udala za nekog Slovenca.
Kad mi je to rek'o, onda mi je bilo njih sviju žao, a i ljut sam bio na sebe, što sam tako ružno mislio o tim ljudima, a oni jadnici, jedva sastavljaju kraj s’ krajem…
Da se nekako popravim, što se kaže udobričim, predložim da se igramo „Ne ljuti se čovječe“, al’ se njemu nije igralo. Nama sam skont'o da nikad nije igr'o tu igricu, pa sam mu rek'o, da on predloži nešto da se igramo, da nam ne bude dosadno i on predloži igramo igru „Kozaljke“. Poč'o on meni objašnjavati način kako se igra, a ja se sav pretvorio u uho. Vidio on da se ja zanimam, pa se sav uživio i ne gasi se. Ćutim, iako sam davno naučio igrati tu igru, al’ mi ga bilo žao razočarati, pa sam odlučio da mu ništa ne kažem…
Mene je davno dido naučio igrati „Kozanja“, još kad sam bio mali. Za ove danas mlade koji provode dane i noći pored računara i ne znaju ništa o starim običajima i igrama, u nekoliko rečenica ću objasniti tu igru…
Kozanje, je jedna stara narodna igra, koja se igrala u dugim zimskim noćima, na prelima, kad nije bilo drugog posla. Igrali su je svi odrasli, muškarci i žene, kao i djeca. Kao i svaka igra, ona ima svoje rekvizite, a to su kozaljka i koze. Kozaljka je „teren“ za igru, koji se sastoji od tri pravougaonika ili kvadrata, koji su međusobno, na sredini svake stranice povezani linijom. Kozaljka se može nacrtati na nekom tvrdom kartonu, a često je bila urezivana nožem na komadu daske, štokrle il skemlije.
Koze ili figure, kojih treba biti dva puta po devet, uzimane su od zrna pržene kahve, kuruza il’ graha…
To je igra u dvoje, tako da svaki igrač ima po devet koza, koje su različite od koze, njenog suparnika. Igra počinje tako da svaki od igrača naizmjenično postavlja po jednu kozu na kozaljku. Cilj igre je da se suparniku jedu koze, sve dok mu ne ostanu dvije.
Tako smo i mi, ja i moj novi prijatelj Slino, urezali „kozaljku“ i igrali do ručka, kad nas je moja stara zovnula da jedemo. Nije Slino bio baš neki dobar igrač, al’ sam ga pust'o da pobjeđiva, jer sam vidio da sija od sreće, al’ zato kad su poslije dolazili kod nas, redovno je fasov'o…
Ja se k'o pravi raspis'o o jaranu Slini i haman sam zaboravio na priču o našim gostima, koji nam trebaju doći i samo što nisu hrupili…
Proš'o sam mahalu uzduž i popri'ko, dva puta i vazdan zavirim u avliju, jesu l’ stigli gosti, a od njih ni traga ni glasa. Proš'o sam sa jednim jaranem Vrbik, Vodotoranj, Kombiteks, bio na Uni kod Husein begovog mosta, pa sve do škole i nazad kući preko Ložione. Jarana viš’ zabolile noge od hodanja, pa mi veli da odemo do Vodotornja da malo tamo odmorimo i gledamo kako igraju lopte, oni što su manji od nas. Da ne ispadnem papak, jer hoda sa mnom sat vremena, ja prihvatim i odemo do Vodotornja, da gledamo kako malci igraju lopte. Kad smo stigli, sjeli smo svaki na komad uglja i gledali malce kako igraju. Nekako poslije pola sata, te sabije, što su mlađa od nas po neko'ko godina, počeše se svađati, oko jednog gola…
Jedan najmanji špiclov, dere se iz sveg glasa…
– Jes’ unutrašnja. Tačno je prošla sa unutrašnje strane startive.
– Nije tačno. Sa vana je prošla lopta…odgovara mu drugi, što je golman u protivničkoj ekipi i pokaziva rukom na kamen, kud je prošla lopta.
– Lažeš sve što kažeš, de zakuni se, ako smi'š…opet će mali špico.
– De nemoj viš’ mali usirati, ako nastaviš tako, uzeću svoju loptu i odni'ti je kući, pa onda da vidim sa čim ćete igrati…uzvraća ljutito golman.
– Ne usiram ja, evo pitaj ove ljude, je l’ bio go’ il’ nije. Ako oni kažu da nije onda i ja priznajem…vadi se, na osnovu nas špiclov…
Da se utakmica ne prekine i da nastave igrati dalje lopte, ja i jaran se složimo da nije go’ i da je bila vanjska.
Još malo smo posjedili i vratili se u mahalu i otišli svojim kućama. Iz daleka sam već primjetio da je otvorena vel'ka kapija i da su u avliji dvoje zaprežni’ kola. Jedna kola su bila pod žalosnom vrbom, a druga, pod grožđem. Uđem u avliju, zatvorim kapiju i dok stavljam rezu, javim se našem Arapu…
– A ko je to meni doš'o, ko se to upečio, k'o kakva fina cura?
Arap me sigurno vidio dok sam iš'o mahalom i već tad poč'o mi se njiskom javljati i desnom prednjom nogom udarati u zemlju, sa svojim vel'kim kopitama. Priđem mu, pomilujem po sapima, a on sag'o glavu i čeka da ga zagrlim. Ma sve je on znao. Što bi dido rek'o, da je pametan, k'o insan.
Zagrlim Arapa, počešem po glavi i dugačkoj grivi i požurim u kuću da se pozdravim sa gostima, a najviše sa majkom i didom.
Hitim uz stepenice, a ulazna vrata od kuće, na jaz otvorena. U verandi hrpa nekakve djece, na čelu sa mojim najmlađim bratom, koja prevrću po našoj stalaži, što je stari sklep'o od okrajaka, da imamo gdje ostaviti obuću, a mati razapela na lastiku komad store, da se ništa ne vidi. Stora je već strgana i sva obuća izbačena i razbacana po verandi. Jedna je mala obula od moje stare nove cipele, što je sebi kupila za 8.mart, od para koje joj je stari dao da sebi nešto kupi, jer on nije im'o vremena da hoda po zemama. Cipele su bile boje bijele kahve, sa malom štiklom i baš su bile fine. Stara je imala takvu sličnu torbu, pa je jedva dočekala, da upari cipele i torbu. Kad sam vidio kako mala vrcka i hoda u materinim cipelama, poludio sam i nama se proder'o…
– Mala izuvaj te materine cipele, da te ja ne izuvam, a vi što ste ovo razbacali, nama da ste sve pokupili i vratili na svoje mjesto.
Valjda sam izgled'o ljut i oni nama počeše kupiti i slagati obuću u stalažu, samo ona mala šmizla ne haberi, nego se okrenu, podboči ruke na kukove i poče govoriti…
– Jesam li ti pepa?
– Ako te ja pepnem, sve ćeš zvi'zde prebrojati na ovom svi'tu. Nisi lijepa, klipačo jedna. Kol'ka si, a još ne znaš ni govoriti, nego izuvaj te cipele, prebićeš federe, pa onda moja mati more cipele baciti. A ti burazeru, fasovaćeš dobro, kad gosti odu. Ovdje si naš'o da se igraš sa njima.
– Nisam ja nista kliv…javi se moj prepadnuti najmlađi brat.
– Kriv si i bolje ti je da šutiš. Gore pričaš od ove mrlje.
Priđem maloj, izujem joj cipele i stavim na najgornju policu i počnem kupiti storu, a ono se otvoriše vrata od našeg hodnika. Na vratima se ukaza neka ogromna žena. Bila je visoka, sigurno dva metra. Prvi put u životu sam vidio tol'ku ženu. Samo sam klimn'o glavom i poč'o na lastiku navlačiti storu, da se ne vidi obuća u stalaži.
– Ti momak, mora da si srednji sin, naše Mine.
– Da, ja sam njen srednji sin…odgovorim ljutito.
– Jesi l’ ti to sinko nešto ljut?
– Kako neću bit’ ljut, ova mala obula od moje mame nove cipele i ovda paradira. Ako odvali plastike il’ feder, ja i ovaj mlađi brat, bićemo krivi.
– Reci der mi, da to nije ova mala kvrčava?
– Baš ona.
– A znala sam ja, da je nisam trebala voditi sa sobom. Vazdan mi pravi belaja i sramoti me.
Čim je to izgovorila, nama je ufatila malu za uho i haman je podigla. Očekiv'o sam da će mala vrisnuti, al’ od nje se nije čuo ni glas.
– Ulazi tamo u sobu i sjedi kod mene, a kad se vratimo, fasovaćeš žarom po guzici, tako da na njoj ne'š moći sjediti sedam dana.
Vidim ja da je vrag odnio šalu, pa da malo popravi situaciju, obratim se vel'koj ženi…
– Nemojte je bolan tući. Ona je još mala, a i curica je, sve one vole obuvati obuću od starijih.
– Znam ja sinko šta hranim. Đe god sam je povela, vazdan je napravila nekakav garet il’ belaj. K'o da joj je šejtan popijo mozak.
Opet se otvoriše vrata, a na njima se pojavi moja mati i obrati se vel'koj ženi…
– Šta je bilo, šta ti ovdje radiš sa djecom rodice?
– Evo sestro mila, ovaj šejtan od ove moje male, vazdan pravi nekakav belaj. Obuvala tvoje nove cipele i paradirala ovda, k'o da je na nekakvoj pisti. Vala dobiće porciju kad stignemo kući, što je nikad nije dobila.
– Ma de bolan pusti sabiju. Sve to curice rade. Haj’ ti meni pomozi da stavimo ručak muškima, pa ćemo mi žene onda na miru ručati, a bom uz kahvu i zapjevati, onu koju našu iz mladosti. Nismo odavno. Djeco hajder ulazite i vi u sobu da ručate.
– Al’ me baš ova mala sikira, ne znam šta da nekad radim sa njom.
– Ništa. Malehna je ona još. Kad naraste, doće ona tobe, ne sikiraj se…govori njoj stara, pa pogleda u mene svojim plavim očima i pokaza na svoje cipele.
Nama sam ja skont'o da mi stara išareti, da sakrijem cipele i samo sam klimnuo glavom, u znak, da sam je razumio.
Čim su zatvorili vrata za sobom, uz'o sam njene cipele, odnio u ljetnu kuhinju i sakrio pod kauč…
Poslije ručka, ja i dido smo izašli na van i sjeli pod grožđe, da on na miru zapali koju cigaru i razgovarali.
– Unuče, ova tvoja mati, nije normalna.
– A što dido?
– Pa ona je napekla i nakuhala hrane, k'o da je nečija kina.
– To sam joj i ja rek'o, al’ znaš ti nju, neda ona svog „nama“ i tu viš’ nema priče.
– Eh, taj „nam“ pođekad čo'eku i presi'dne, znam po sebi, a najgore ti je svom ugoditi, šta god radio da radio, oni ti vazdan nađu zamirku. Evo ja sam naš'o zamirku, što se ‘vol'ko trošila, a oni tamo, što mrse svoje brkove, kad odu kućama, reće da nješto fali. Znaš li ti da je pođekad isto vel'ki gri'h, ne učiniti nekome gri'šno…
Odgovorio sam da znam, iako nisam im'o pojma šta dido priča, pa da me ne ispitiva i ufati u laži, ustanem i pođem da primaknem štokrlu bliže didu, k'o fol, da ga ne čujem, a dido me prekinu u mom muljanju…
– Hani der, ne sjedaj. Šta je to nacrtao na toj štokrli?
– Kozaljka…odgovorim.
– Hajder da razbacamo koju, nismo odavno. Leti po devet zrna graha i devet zrna kuruza.
– Nemamo mi kuruza dido, more l’ kahva?
– Ma đeš sad mater zahmetiti, da ti traži kahvu, eno imaš u onoj drugoj strunjici pod sicom kuruza, pa donesi.
Nama ja odletim po devet zrna graha, izvadim iz strunjice, isto toliko zrna kuruza i sjedem kod dida, da razbacamo koju partiju. Znao sam ja da nemam nikakve šanse protiv dide, jer je bio majstor za sve igre, a pogotovo one što se igraju po birtijama, il’ mehanama. Provodio je on u njima dane i noći, igrajući domina, šeše-beša, šaha, karata, ‘tice nek’ znaju, šta on nije igr'o, samo što se tamo igra u pare.
– U šta igramo unuče?
Ja prebiram po ‘lačama i izvadim pet banki, što sam im'o.
– Evo, ja imam pet banki, je l’ dosta?
– To nije ništa, nego hani der, da vidim, imam li štogod i ja sitnog, pa da razbacamo koju partiju popravo.
Vadi dido svoj debeli, kožni šajtov i nešto prebira po njemu.
– Pošto ti nemaš dovoljno para, evo ti jedna stoja na zajam, evo ti druga stoja, da nikom ne govoriš da smo kockali, a ovu treću stoju ti dajem od sebe, jer ti nisam ništa donio ovaj put. Onu prvu stoju ima da mi vratiš na svojoj prvoj plati. Jesi l’ me razum'o?
– Jesam dido, ne beri brigu.
– U redu, haj’ sad počinji, dok prepalim još jednu, a ne reče mi unuče, đe ti je stari…
– U službi je. Odvezo teretni voz u nekakvu Sunju…
Igrali smo ja i dido dugo, te stare dobre igre i haman zaboravili na goste, što su došli kod nas. Ja sam izgubio sve partije, jer je dido bio vel'ki meštar svih igara.
Poslije mnogo godina, počeo sam raditi i dobio prvu platu, al’ na žalost dido više nije bio sa nama i nisam mu vratio dug.
Crvenu stoju, koju sam bio dužan, još uvijek čuvam.
Poodavno više nema mog dida, moje majke, a moj stari je nedavno preselio na ahiret…Ostala su lijepa sjećanja na taj vakat i zeman, kad ništa nismo imali, a sve smo imali…
Dževad Harbaš
