DOK LIJU JESENJE KIŠE, EVO JEDNA NOSTALGIČNA, LJETNA PRIČA… Oni koji žele imati moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks. Vaš Dževad Harbaš alias D.Tracy
Priče iz naših avlija 3… osma priča…
GOLUB, GOLUBICA I SVITLACI…
Sjedim u kući i gledam na televizoru smiješni film, gdje glume onaj debeli i mršavi, a zovu se Stanio i Olio. Isci'pa se ja od smi'ha. U sobi je i moj mlađi brat, koji vazdan nešto zanovjeta i traži od mene. Nisam obrać'o na njega pažnju, al’ džaba. Dosadan je k'o češa, iako sam mu dao svoje bojice i namjestio dvi’ štokrle, jednu odusprav, jednu položio, da može sjesti i nešto švrljati i crtati u staroj teci.
– E, vide, klima mi se ovaj zub.
– A jesi dosadan, brate mili, de pusti me da gledam film. Šta me briga za tvojim zubom, haj’ kod stare nek’ ti izvadi.
– Bojim se.
– Čega se imaš bojati, nisi žensko, to ne boli.
– Bojim se da mi neće isteći krv.
– Aha, hoće, kako neće, izaće ti drob ha ha ha.
– I drob?
– Ma šalim se. Kad izvadiš te prve zubiće, onda ti narastu fini zubi, i budu k'o biseri.
– Tako je i kod tebe bilo?
– Jašta. Kod svakog. Ho'š da ja pogledam taj tvoj zub?
– Aha…
Ustajem sa sećije i čučnem kod burazera.
– De zini, da vidim.
Buraz zatvorio usta i ja ga malo klepnema, i zagalamim na njega.
– Jesi l’ ti zaboravio, kako ja blanjam, kad nisi dobar.
– Nisam. Istuk'o si me kad sam se izvrn'o sa tute i sve se prosulo po verandi, pa si ti mor'o sve čistiti i mene prati, dok nije mati došla iz grada.
– E toga se sjećaš sroljo jedan. Sad zini da te ne lemam.
Nama je on zin'o, al k'o peš.
– A zini kol'ko god moreš, šta si se prep'o.
On tek tad otvori usta i ja palcom vidim da se dobro klima prvi zub.
– Ma nije to ništa, ispašće ti sam, a možda ti i ispadne dok nacrtaš finu kuću i drveće oko nje, samo ti moram malo pelgarom ga zavezati i pelgar dole za stolicu i ima da frci, dok si reko keks.
– Baš?
– Ma sto posto, ne'š ni osjetiti.
– De mi ga onda sveži, a ja ću nacrtati našu kuću, avliju i žalosnu vrbu.
Odem ja po pelgar, svežem jako burazu za zub i za štokrlu i nastavim gledati film. Haman pred kraj, javlja se buraz…
– Evo nacrt'o sam kuću i vrbu.
– Daj’ donesi ‘vamo da pogledam….
Znao sam da je buraz zaboravio na pelgar, al’ sam ćut'o i ged'o ga ispod oka. Tamam kad je ust'o i poč'o se ispravljati on vrisnu…
– Aaaaaaaaaaaaj moj zubbbbbbb.
– Šta je bilo?
– Evo ispade mi zub, prevar'o si me.
– Ha ha ha ha, pa jesam li ti rek'o da kad nacrtaš našu kuću i avliju da će ti ispasti zub ha ha ha. Haj’ sad kod stare, nek’ ti da malo mlake vode i soli, pa isperi usta i bićeš k'o nov. Ima da ti naraste fin bijel zub.
Poč'o se i brat smijati kroz suze, odveza zub i odleti kod matere. Pošto je film bio završio i ja krenem polako za njim, da čujem šta će reći.
Mati je bila u maloj kući, a kod nje došla komšinica preko puta, da popije kahvu i da joj stara stavi kinu na kosu. Ima more bit’ i preko sahat vremena da kahvendišu i da je stara farba sa tom kinom. Čujem kako buraz uleće i kako se fali…
– Mama evo izvadio sam zub. Niko mi ga nije vadio. Je l’ de da sam k'o Tarzan, ha, šta kažeš?
– Ma ti si moj heroj.
Provirim glavom kroz otvoren pendžer, sa vanjske strane naše stare, male kuće i javim se…
– Šta ti mali pričaš i šta petljaš?
– Pa samo sam rek'o da sam izvadio zub.
– A jesi l’ rek'o, ko ti je zub zavez'o pelgarom i prevar'o te, jer sam pelgar zavez'o za štokrlu.
– Zaboravio sam, al’ evo zub je isp'o, vide kol'ki je.
– Jes’ baš vel'k, prn'o je u šišu…javlja se mati i poče se smijati, a i mi sa njom…
Mati u jednoj ruci drži nekakvu malu četkicu sa kojom kina komšinicu, a drugu zaburi u pregaču što je obukla, da se ne ufleka sa kinom i izvadi pet banki i dade burazu, a meni samo glavom mahnu da dođem do nje u kuću. Brzo sam ušao, a mati mi samo reče:
– Mali je dobio pet banki, ako bude Taib prolazio i prodav'o sladoled, kupi mu lulu, a sebi šta ho'š. De zavuci ruku da ne prljam haljinu, eno je na čiviluku i uzmi sebi iz džepa što ima.
Odem do čiviluka i zaburim ruku u džep od haljine i izvučem, a ono crvena stoja.
– Mati, čudo je ovo.
– De uzmi i ćuti. Ni sama ne znam kako si ovog malog zjanćira nagovorio i prevario, da mu vežeš zub pelgarom. Haj sad si slobodan i de nazori kad će naići Taib, pa ovom malom kupi lulu.
– U redu. Ode ja sjesti pod grožđe, a buraz nek se igra u avliji, malo ću ga pripaziti, dok vi ne završite.
Sjedem pod grožđe na klupu, naslonim glavu na jednu drvenu živoku, gledam prema mahali, a buraz uz'o staru probijenu loptu i nabija je od kapiju. Vidim buraz obuo moje gumene čizme, zali'pite vrućim flekovima, koje sam i ja naslijedio od najstarijeg buraz, pa mi sve nekako drago, da i ja nekom mogu ostaviti svoju obuću i odjeću…
Na grožđe sleti golub i golubica i počeše da guguču, ori se naša avlija. Ustanem i odem do ćumeza i izvadim jedan klip, onog sitnog kuraza, što ga zovu pucavac i počnem ga kruniti i bacati ispred sebe, a oni nama slete i ne habere na mene, nego jedu, ne prestaju. Vidio i buraz golubove pa i on dođe i nako malehan čučnu među njih i gleda. Golubovi se ne pometaju, samo jedu. Bacim nekol'ko zrna kod buraza, a golubica krene pa stane. Bacim još nekoliko zrna, a ona se okuraži i poče kljucati, a buraz sav sretan…
– Vide, evo ručaju kod mene, a kako su fini i ja bi volio imati jednog. De mi ga ufati.
– Samo mu staviš soli na rep i on će ti sam doći.
– Baš?
– De probaj, svi kažu da je tako.
– Ode ja tražiti od mame soli, pa da mu stavim na rep, pa ćemo ga u onu kartonsku kutiju staviti.
– Haj’ pohiti, dok nisu o'šli.
Buraz se polako odkučio od golubova, ode do pendžera i zove staru…
– Mamaaaaaaaaaa daj mi malo soli, da stavim na rep, onom golubu.
Stara se nadviri glavom kroz pendžer, a i komšinica, koja je sad zamotala maramu na glavu, da se ona kina valjda osuši, pa se zasmijaše…
– Je l’ te on to nagovorio?
– Aha, što pitaš?
– Ma ništa, de sačekaj.
Brzo se stara vrati sa kaškom soli i sasu burazu u ruku, a on se poče polako šunjati prema golubu. Mene naduo smijeh, haman sam prsn'o. Priđe buraz golubu i tamam da mu stavi soli na rep, a on se odmakne i nastavi dalje jesti kuruze što sam im nakrunio. Probava sad golubici staviti soli na rep, al’ džaba i ona se iskuči i on prosu svu so pored nje. Na zemlji ostalo još koje zrno kuruza, kljucnuše i ta zrna i k'o da nas pogledaše i prhnuše ispod grožđa. Meni nekako bi drago, što su se najeli, a buraz blehno u nebesa, otvorio usta i ‘nako krezav veli…
– Et’ pobjegoše. Da sam stavio golubu so na rep, je l’ onda ne more letiti?
– Baš tako, onda ga lako moreš ufatiti ha ha ha.
– A što se smiješ?
– Ma ništa, ‘nako brez veze ha ha ha.
Komšinica zabanturana izlazi iz kuće, pozdravlja se materom na vratima i dok obuva nalane, govori materi:
– Zaboravi te Mine upitati, ho'š li izdavati, ovu vašu malu kućicu, kad krene škola?
– Ni sama ne znam. Ako budem izdavala onda ću đacima izdati, il’ nekom bračnom paru.
– Neki dan me pitala jedna žena iz grada, da traže stan, nekakvi stranci, pa bom nek’ znaš.
– Kakvi stranci, oklen oni ovdi kod nas?
– Nemam ti ja pojma draga moja, samo nek’ znadeš. Men’ se čini da je rekla da su došli na praksu u „Kombiteks“.
– Nema od toga ništa, eno im hotel, pa nek idu tamo.
– Dobro i kažeš, ode sad i ja kući, hrupiće onaj moj, pa da mu stavim ručak. Naprav'la sam fine kalje na junetini, ma k'o mozak, a šta je kod tebe ono mrišalo ‘nako fino?
– Jahniju sam napravila, od sabaha se kljucka polahko, a i kruh ispekla. Kad stari dođe sad s’ posla, samo ću napraviti još malo salate, ručati i malo odmoriti, pa da pred veče zalijem bašču…
Stari je ubrzo doš'o iz službe. Svi smo zajedno ručali. Mati je sve pospremila i o'šla sa najmlađim bratom malo se odmoriti u novoj kući, a stari se izvrnuo nama na sećiji i zaspo k'o top. Ja sam otiš'o u mahalu, a stariju buraz osta'o da sačeka nekog kolegu, pa će do grada. Valjda taj ima tamo curu, pa da nejde sam.
Hodam mahalom, a ono niđe žive duše. Haman sam stig'o na kraj naše mahale, kad vidim kako iz pravca rampe, na svojoj trokolici ide čika Taib i kako ulazi u mahalu, nama poče da viče:
– Naval'te narodeeeeeee, medenjaci, luleeeeee, lizeeeee, sladoleeeeeeed, najboljiiiiii u Bišću graduuuuuuu. Još malo pa nestaloooooooo.
Sačekam ga u hladovini pod lipom i samo mu mahnem, a on zaustavlja svoju trokolicu, briše rukom znoj, sa naboranog čela i odhukiva.
– Kako ste čika Taibe?
– Dobro sam sinko, iako nekad i slažem ha ha ha. Znaš sinko kad dobar insan pogri'ši on krivi sebe, a kad loš insan pogri'ši, njemu je vazdan kriv, neko drugi. Zato nikad nemoj se gri'šiti, a i ja se trudim isto.
– Neću. Ne beri brigu.
– Aferim. Sad kad smo se ispričali, deder reci šta ćeš.
– Jednu kuglu sladoleda i jednu lulu, da ponesem burazu kući.
Otvara Taib onu okruglu kutiju, što izgleda k'o vel'ki bocun a ona se puši od hladnoće i sa onom kaškom grabi sladoled i trpa jednu kuglu, pa onda drugu.
– Čika Taibe, ja sam rek'o samo jednu kuglu.
– Sinko, ovo ja tebe častim. Haj bolan neću ja propasti zbog jedne kugle sladoleda, a evo i za buraza lula.
– Hvala Vam, evo Vam pare. Imam stoju i pet banki, pa ako more i jedan medenjak.
– A kako neće moći. Evo ti dva medenjaka, da i tvoj buraz okuša.
– Super.
Uzimam medenjake, lulu i sladoled sa dvi’ vel'ke kugle, zahvaljujem se čika Taibu i sav sretan idem prema Vodotornju. Hodam po pragovima, ližem sladoled, a medenjake i lulu sam strp'o u džep. Negdje na po’ puta sretnem jednog jarana.
– E, vozdra, pa đe si ti čitav dan?
– Bio kod kuće sa burazom mlađim.
– Đe su ostali?
– Eno ih u kolibi, igraju karata u čvoke. Daj’ mi jedan liz.
– Hani da još jednom liznem, pa ću ti dati sve što je ostalo. Nisam ja k'o ti. Neki dan kad sam tražio, ti mi nisi dao.
– De nemoj tako, znaš da sam polo sa svojim bratom.
– Ma šalim se. Evo ti. Ima haman još jedna kugla.
– Baš ti fala. Nemoj sad hititi, da rahat oližem ovo što je ostalo, znaš da će mi lapiti, ako se pojavim tamo sa sladoledom.
– De ti polako pedaj, ode ja. Neću ni reći da smo se vidili. Ti kad dođeš, ‘nako kokano se jope pozdravi sa mnom.
– U redu. Nisam se toga sjetio.
Otišo sam do jarana i naše kolibe što smo napravili na Vrbiku, igr'o karata, zez'o se i nismo ni primjetili, a ono haman se smračilo…
– Haj'mo sad u mahalu, viš’ mi dosadile ove karte…javi se jedan jaran.
Složili smo se sa njim i izašli iz kolibe i dogovrili da se nađemo za po’ sata ispred moje avlije, pa ćemo faćati kebre i gađati se sa njima, a kad padne mrak svitlace i li'piti po licu.
Meni je tamam tako i odgovaralo, da odletim do kuće i burazu odnesem lulu i da mu dam jedan medanjak.
Ulazim kroz kapiju, a buraz u avliji…
– Hani der mali da ti dam nešto.
On gleda, iskolačio oči i čeka šta ću mu dati…
– Zatvori oči i ispruži ruke.
On zatvori oči i ispruži ruke, a ja izvadim lulu i stavim u jednu ruku, a u drugu medenjak.
– Sad otvori oči.
Otvori buraz oči i sav radostav viknu:
– Lulaaaaaaaaaa i medenjakkkkkkkk. Mama vide šta mi je donio.
Tek tad vidim da pod grožđem sjedi stari, stara i neka tri čo'eka i piju kahvu. Priđem i pozdravim se sa svima. Dvojica su govorila naš jezik, a ovaj treći se samo smješk'o i nešto brkljačio i ništa ga nisam razumio. Okrenem se starom i upitam ga:
– K'o je ovaj momak, odakle je?
Stari me pogleda i nako dok srče kahvu samo procijedi…
– Nemam pojma oklen je, al’ kontam da je Arap. Traže stan, a ovi momci su k'o tolmaci i sa njim znaju pričati i znaju naš jezik.
– Aha, ovo su garant momci, što je komšinica pričala danas, da traže stan. Ode se ja sad igrati u mahalu. Evo donio sam burazu jedan vel'ki medenjak i lulu.
– Vidim, ti si moje zlato…javi se mati.
Izletim iz avlije, zatvorim kapiju kišom i pridružim se jaranima. Nafaćali smo kebri pun jedan bocun i sa njima se gađali. Ubrzo je pala i noć i pojaviše se prvi svitlaci. Ganjali smo svitlace i li'pili sebi po licu. Nekako nisam volio, baš da sebi li'pim svitlace, jer smrde i kad ih lizneš grka ti usta, al’ kad svi sebi li'pe, onda sam mor'o i ja. Pošto nije u mahali bilo rasvjete, kad sebi nali'pimo svitlaca po licu, svi graktimo…
Nekako tog trenutka u mahali nesta struje, a ja baš poš'o do kuće da zezam buraza i njemu stavim na glavu kojeg svitlaca i da onda skinem svitlace i umijem se na pumpi.
Ulazim u avliju i vidim samo žar od dvi’ cigare ispod grožđa i odjednom nekakvu viku…Čujem kako zveče fildžani i onog stranca kako nešto brkljači. Srećom dođe nama struja i sve se utiša. Stari ust'o i smije se, onaj stranac, čučn'o pod hastolom, mati drži mađeg buraza u naramku, a ova dvojica se grohotom smiju. Ja ništa ne kontam, šta je bilo i blejim u njih, k'o tele u šarena vrata i jedva progovorim…
– Šta je bilo?
– Ma ništa, mora da se ovaj stranac prep'o, kad je vidio tebe…odgovara stari.
– Što mene. Pa maloprije sam bio ovdje.
– Ma jok tebe, svitlaca, na tvojoj glavi.
Ja se tek tad sjetio svitlaca da su mi po licu, a i načičkani po meni, i počnem skidati, jednog po jednog.
Ona dvojica, što stari reče da su tolmaci, guraju onog ispod hastola, a on zaviriva i tek tad vidi mene i svitlace, kako lete i poče nešto razgovarati sa njima, dok se izvlačio ispod hastola…
– Veli da se prep'o kad je nestalo struje i mislio od tebe da je nekakv šejtan ha ha ha… javi se jedan od tolmaka.
– Kakav te šejtan spop'o, vidiš jarane da sam to ja…ohrabrim ga i pokazujem kako svitlaci lete i svijetle.
Ponovo oni sjedoše za hastal, počeše se smijati, a ja odem opet do svoje raje i sve im ispričam…
Prođe od tad mnogo godina, poodavno naš „Kombiteks“ ne radi, nema graje kroz mahalu, a ni svitlaca odavno nisam vidio.
