MNOGI OD NAS, ZABORAVILI SU SVOJE STARE OBIČAJE… EVO JEDNA PRIČA POD NASLOVOM “KUĆNA RADINOST” IZ TOG VAKTA I ZEMANA… Oni koji žele imati moje knjige „Priče iz naših avlija 1, 2 i 3“ mogu se javiti u inboks. Dževad Harbaš alias Dick Tracy
Priče iz naših avlija… dvadeset i četvrta priča…
JESEN I KUĆNA RADINOST
Jesen je već odavno stigla u naš grad, a ja baš ne volim jesen.
Vjetar, kiša, blato, ono lišće po avliji. Znam da mene uvijek
zapadne da sa onom brezovom metlom metem lišće.
Ko biva to je najlakše, a ostali će one „težačke“ poslove.
Preko ljeta smo u staroj kući, sve do kasne jeseni.
Mati okreči novu kuću, sve miriše, ma behara.
Store, zilije i ćilimi oprani i samo smo tamo spavali…
Sve dok dobro ne zahladi, stara nije dala da se prelazi u novu
kuću, da ne zaharamo sve u njoj. Pet metara drva smo spremili
u konobu, pola su bukova, a pola grabova i tonu uglja.
Sad smo rahat, ne moramo se bojati da će nam zafaliti drva k'o
nekad, kad je stari zaglavio sa parnjačom u Sunji, pa smo morali
pilati ručno šliper, što nam je odobrio poslovođa u „Vuči vozova“…
Pet vreća našeg krompira iz bašče smo zakopali u onaj trap,
a nešto ostavili da imamo preko zime.
Ove godine baš nam rodio krompir, ma lipo, za
mašallah, onaj šakaš. Bilo ga je dosta, pa je mati podilila i dvi’
vriće po komšiluku. Nešto je ostavila i za „sada“. Od naših
šljiva stara napravila domaći pekmez. Nebi ga ni ona, kako se
zove firma, a da „Vitaminka“ bolje napravila. Lipo dršće, kad
se izvadi. Ja i buraz smo bili već satrali ona dva poveća
bocuna, mazajući sebi. Jes’ vala, da se stara napatila kad ga je
pekla, al’ isplati se. Iznijela ona na bašču naš stari šporet
fijaker, ja pučio šljive, a buraz mlio sa onom ručnom mašinom.
Naložila stara vatru i stavila vel'ku onu rangu na šporet i haman
cijeli dan to mi'šala. Ne znam kako je jadnica to izmogla. Ja
prob'o, pa se užeg'o i ona me oćerala, da sebi ne tražim belaja.
Stara majka nam je iz Izačića donila drinovog soka, šes’ litara i
tri vel'ka bocuna drinovog pekmeza, a nije zaboravila poni'ti i hošafa u prtanoj vrići. E, nema na svi'tu ljepšeg i boljeg pekmeza, od drinovog.
Kad ga sine namažeš na vruć kruh, moreš po dana letati, ne'š izgladniti.
Ukiselila je mati i krastavaca i šarene salate, a bom i punila paprike sa mrkvom i kupusom. Kiseli kupus i turšiju, još nije stavila, veli rano je, a ni ovcu na pantru, stari nije stavio. Za dvajes'deveti će. Šta im je to značilo, taj datum, ne znam, al’ znam da bude neki praznik pa
se ne ide u školu…
Da ne zaboravim, stara je još ljetos rastirala trahanu i nabas ostavila, da imamo preko zime…
Sjedim ja tako na sećiji i virim kroz pendžer i one zarove, da
vidim šta ima u avliji. Niđe žive duše. Bura dere, sve miriše na
sni'g. Naoblačilo se i smrklo, sa Plišavice. Tmurno, kiša samo što nije udarila. Stara nahajcala naš stari fijaker, privukla skemliju i
pritatarila se pored njega. Plete vunene čarape. Mi smo ih zvali
„natikače“. To je ono kad se plete sa šes’ igala. Bila je pravi
majstor za te čarape. Svima je nama uvijek za zimu plela. Da
nam ne bude ledeno preko zime. Ja ih nikako nisam volio.
Mene su ujidale i vazdan sam se češ'o. Sigurno sam bio
alergičan na njih, a i kad sam iš'o u školu, vazdan sam ih gur'o,
da mi se ne vide, bilo me nekako stid od drugih đaka, da mi
izvire. Ma, kako me i nebi bilo stid, hem sam nosio gumene
čizme sa vrućim flekovima, a ‘vamo još da mi i vire vunene
čarape. Stara je uvijek znala reći pravu stvar, pa mi je često
govorila da čizma glavu čuva, a šubara je kvari. Ja je upitam
kako to da čuva, kad su u mene čizme sve od flekova, a ona
nama se sjeti, pa rekne, da se ne sikiram, važno je da ne
propušćaju i da mi je suha noga…
Sjećam se dobro kad je ljetos neki čo'ek doćer'o na konjskim
kolima dvije velike one vriće,ovčije vune. Kol'ko sam skont'o,
stari je njemu uvijek nosio kožu od ovce, kad zakolje, a sad on
nama vraća taj dug u vuni.
Mati je prvo stavila svu vunu u tačke i oćerala na Unu i dobro
oprala. Kasnije je sve to prostrila po avliji. Ispod je stavila
ceradu, da se jope ne ukalja. Kad se je vuna dobro osušila,
onda je danima to prela. Dobro se sjećam toga. Dok mi sjedimo
naveče’, ona stavi onako tobuk vune na prelu i sa li'vom
rukom je zavrće, a u desnoj joj ruci vrteno i namotava na
njega. Kasnije meni da, pa ja motam u klupko. Ima tu posla
kol'ko ho'š, samo da bi jedne čarape isplela, a da ne govorim
tek kad plete one vunene jeleke, sebi i starom, ma, da ne
pričam…
Počela je kiša. Mati ustaje sa skemlije, ostavlja pletivo, pali
svijetlo jer se smračilo.
– Ode ja zatvoriti kokoši, da ne okisnu, a ti pripazi na
varen'ku da ne iskipi, stavila sam na kraj, a i tamam se
je ufatio kajmak, pa moreš sebi namazati na kruh, ako
izgladniš do večere, reče mati.
– Dobro, paziću.
– Šta bi za večeru, mene viš’ ispameti ova hrana, imaš li ti
kakvu ideju…bi l’ nam unila krompira, pa ‘nako u rerni
da ispečem polica, a imamo i onog domaćeg sira, pa da
večeramo?
– A, kako ne bi, haj’ ti zatvori koke i ponesi krompira.
Ode mati da zatvori kokoši, a ja ustajem da pripazim varen'ku
da ne iskipi i nama zagrabim kaškom malo onog kajmaka.
Odjednom sijevnu munja i zgrominja neđe grom. Stara kuća se
sva strese. Ja izlećem iz kuće i zovem mater, a ona već na
vratima. Nosi u jednoj ruci ceger i u njemu krompir, a u drugoj
troje jaja…
– Uh, kako me prepade ovaj grom, umrla sam od straha,
deder vidi kol'ko je sahata, da nije onaj stariji krenuo iz
škole.
Uđem u kuću i vidim na onom vekeru da je pet sahata
popodne.
– Pet sahata je.
– Fala dragom Bogu, ima još petn'est minuta do kraja
nastave, valjda će se smiriti ovo nevrime. Ma, ne boli
mene džaba ova noga što me konj udario, kad sam bila
malehna, a i glava me satra, baš tamo đe sam se udarila
sikirom, kad mi zap'o štrik za sikiru, i ona spala pa me
udarila pravo u glavu. Moreš li se ti sjećati toga?
Ja klimnem glavom da se k'o biva sjećam, al’ se nisam sjeć'o,
bio sam premalehan. Samo znam iz njenih priča kako je to bilo,
da je cipala trišće i hitila, al’ zaboravila da je štrik za sušenje
veša iznad glave i zakačila taj štrik i kad belaj hoće spala sikira
i pogodi je baš u glavu. Stara bila pala u nesvi'st i sama se
probudila i tako sva krvava, sama sebi previjala glavu i
stavljala nekakve mehleme. Nije ni išla doktoru, al’ zato kad je
god promjena vremena nju boli glava i ona onda uzme i nareže
krompira, onako u ploske, poreda po čelu i zavije maramu, pa
je prođe. Nekad je stavljala i kupusov list. Valjda je to priki
lik…Uđemo mi u kuću, stara ubacila police krompira u šporet,
kiša haman prestala, kad eto ti i burazera iz škole. Nije prošlo
more bit’ ni po sahata, a police već gotove. Mati unosi sofru,
stavlja onu vel'ku tevsiju na nju, da ne prznimo, vadi krompir, a
on se još puši i iz jedne ćase stavlja u sahan domaći sir, to ga zovu „prpo“.
Sjedamo i jedemo, kad ono opet zgrominja grom i nesta struje.
– E, jeb'la ih ‘vaka ‘lektrika…promrmlja buraz.
– De mali prekini, i ne laprndaj, reče mati i ustade.
Uze šibicu i upali staru petrolejku što je uvijek visila na zidu, u kojoj je ostalo malo gaza.
Svijetlost stare petrolejke obasja našu staru kuću i mi se
prifatismo naših polica i domaćeg sira. Rado se sjetim te stare
petrolejke, koja je uvijek obasjavala našu kuću kad bi nestalo
struje. Sutradan sam čuo da je onaj grom pogodio u jedan
jablan u Jablanskoj ulici. Na žalost više nema ni jablana u
Jablanskoj, ni petrolejke, ni moje stare, a ni stare kuće.
Nedavno je i moj stari preselio na drugi svijet…
Ostala su lijepa sjećanja, na moje najmilije i ta divna vremena.
Dževad Harbaš
