KOJA JE TO DRAGOST I VESELJE BILO, KAD SMO KUPILI TELEVIZOR… Evo na tu temu nostalgična i komična priča. Oni koji žele imati moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks. Dževad Harbaš
Priče iz naših avlija… četvrta priča…
PRVI TELEVIZOR… Ambasador super sa tri zvijezdice
Drugi razred osnovne škole. Prvi red. Sa mnom u klupi sjedi Elida…odlikaš.
Za katedrom učiteljica Safija Stambolija. Kont'o sam da je iz ‘Stambola, pa se zato tako i zvala. Uvijek lijepa, nasmijana,
iako nije više među nama, rado je se sjetim, a mene je nešto baš voljela, valjda što sam iz te radničke porodice, il’ što sam dobro učio. Njena kćer mi je poslije mnogo godina pričala, kako je plakala, kad sam nastradao. Gledam u onu vel'ku tablu, pa u teku i u usko široke one linije, kad od jednom, kuc..kuc, pa još jače kuc…
– Naprijed, reče učiteljica.
Iza vrata pomoli se bijelo plava, mala glava sa plavim očima. Moj stariji brat. Uh, neki belaj, garant, šta drugo more bit’.
– Drugarice, učiteljice, ja ovaj, znate, treba mi moj brat, da mu nešto reknem.
– Ma, haj’ reci, odbrusi učiteljica.
– Pa, stari je kupio televizor, pa da ga idemo namjestiti.
U razredu se prolomi smijeh, a učiteljica veli:
– E kad je tako, haj'te pomozite ocu.
A, te dragosti, izletismo iz škole nama.
– Ala buraz da ga vidiš, gan, gane nov, novcijat. Stari ga kupijo na nekakav vodeni kredit i radijon.
Televizor k'o ormar, samo da vidiš, marke „Amasador Super“ i to sa tri zvijezdice, a radijon Ei-Niš, marke nekakve deluhe.
Letimo mi preko Ložijone, preko pruge, samo mahnusmo jednom starom brki želježničaru, koji nam dobaci:
– Hej’, znate li da vam je stari kupijo televiziju, eno sad ga proćer'o u tačkama, i stara vam još nešto pridržava, da se ne oklizne niz brinu.
– Znamo, i radijon je kupio… vičemo iz sveg glasa.
Mi u avliju, a stari viš’ na krovu, stari nosač za elektriku veže i nešto sa čudo klipa, ne vidim odozdo dobro. To se zove avtena
ili antena i služi za televiziju. U kući stara sva blista, onako sa trajnom na glavi, u finom kostimu, koji je pravila kod Enverovce, veli:
– Eto, više nećete ići po komšiluku, i smetati ljudima, sad imamo i mi televiziju, a bom evo i radijona i to sa gramofonom i dvi’ ploče.
Stara mi pokazuje ploče, a ono od Safeta Isovića „Jablani se povijaju“, a druge se ne sjećam. Dolazi neki čo'ek odjednom i
govori materi :
– Ibro me zvao, da mu pomognem, da uštelimo kanale, i nama sjede nešto vintati i vikati kroz prozor starom, ono, haj’ li'vo, još, haj’ sad desno, e dobro je, i baš je dobro, pojavi se krug nekakav.
Ode čo'ek, a mi beljimo u televiziju. Stari smrknut, pali cigaru za cigarom.
– Ma, hoće l’ viš’ početi, sve mu ne jebem njegovo.
Opet ništa…Prođe i akšam, i dalje ništa, kad ono odjednom, ha, dođe slika, i to na nekakvom petom kanalu.
Mašallah…
Dnevnik kad je, ne čuje se ni muha, stari odvrne do daske, a mi čekamo Mendu i Slavicu i čuvene serije Bonanca, Daktari u kojoj je glavna uloga lav Klarens (Clarence), dok je mati najvise gledala Gradić Pejton, Dugo toplo ljeto…
E, to je bio treći televizor u mahali, inače smo išli gledati utakmice kod komšije Smaje, e, to je bila fešta.
Komšo iznese televiziju u avliju i stavi na čatrnju, prvi red, daska i to fosna na ciglama, moj stari, i stariji ljudi sjede jedan do drugoga, ton odvrnut do daske, neki Petković zabijo za Jugoslaviju za jedan nula, veselje, a radnici iz Kombiteksa nabili se na ogradu avlije, izviruju, naćulili uši, ne bili i oni što god počuli, a tek kakvo je veselje bilo u mahali, kad je Jugoslavija nakantala Zair. Men’ se čini da im je dala devet komada.
Eh…Dobro je služio taj stari crno bijeli televizor, marke „Ambasador Super“ sa tri zvijezde.
Istina, nekad se znala slika naheriti, pa nas vrat znao zaboliti dok smo ga gledali, al´kad je stari kupio onaj stabilizator, slika je bila k´o kristal…
Nešto sad kontam, kako smo se mi radovali tom televizoru, serijama, crtanim filmovima pred dnevnik, a vide danas…djeca postali ovisnici od računara, telefona, virtualnog svijeta. Nit’ imaju jarana, a ni druga. Nit’ se igraju, nit’ izlaze…
Eh, zato je ono bio fin vakat i zeman. Ništa se nije imalo, a sve se imalo.
Dževad Harbaš
