U NAŠE VRIJEME IMALI SMO JARANE SA KOJIMA SMO SE IGRALI PO CIJELI DAN… Evo na tu temu moja najnovija priča, koja još nije bila objavljena… Oni koji žele kupiti moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks… Vaš Dževad Harbaš alias Dick Tracy
Priče iz naših avlija 3… jedan'esta priča…
MAHALČANI (ili mahalci, kako kažu u Saraj'vu)…
Kao i sve mahale u gradu, tako i naša, razlikovala se po mnogo čemu, od neke druge mahale. One iz grada su imale asvalt, zgrade, kino, al’ nisu imali prašnjav Progan, njive, Vrbik, Vodotoranj, staru želježničku stanicu još iz Austro Ugarske…
Naša mahala je bila sva radnička, a najviše su u njoj bili želježničari sa svojim familijama. Nekako se potrefilo da su želježničari bili skoro istih godina, a i njihova djeca. Mi smo bili razlike u vr’ glave, dvi’ il’ tri godine…Ovi iz grada (tako smo ih, bar mi zvali), nisu nas plaho ni volili, a najviše zbog toga što smo u svemu bili bolji. Naša škola u koju smo išli, skoro je u svemu pobjeđivala gradske škole…
Ne znam za ove u gradu, al’ mi iz naše mahale, uvijek smo se držali skupa. Ako igramo lopte, svi smo na okupu, ako se igramo nečega sa curicama iz mahale isto smo zajedno i teško je neko mog'o iz druge mahale da nam se priključi, jedino kad zavre, da bude sa nama, onda mora proći određene „specijalne provjere“, a te provjere su najviše bile fizičke i psihičke prirode, jer smo k'o fol imali i svoj jezik, svoj odred izviđača, amatersko arheološko udruženje i svašta nešto…
Tad su u kinima i na televizoru bili hit kaubojci, a mi pošto nismo znali taj stranjski jezik, sve smo govorili na kraju riječi sa „ejšn“. Starijim je to išlo na živce, a mi smo se samo smijali i zezali. Kad govorim o kaubojcima, baš evo gledam na televizoru Vinetu (Winnetou) i kako se bori protiv kauboja. Neko mi je rek'o da je film sniman ovdje kod nas na Plitvičkim jezerima, i baš mi ona priroda poznata, oni vodopadi i slapovi. Ja se zadubio u film, kad čujem kako neko zviždi. Nadvirim se na pendžer, a ono jedan moj jaran iz mahale, i ‘nako mi išareti, da otvorim pendžer hoće nešto da rekne…Otvaram malicku pendžer, a on se dere…
– Haj'mo u kolibejšn, došejšn nam novi članejšn, pa da ga ispitejšn.
– De sačekejšn, samo da se obučejšn.
– Haj’ požurejšn.
Ustanem i nama se počnem oblačiti, a mati, koja je gulila krompire za krompirušu, samo mi dobaci…
– Kakav je to govor kod vas. Znate li pričati k'o svi insani?
– Znamo mati, mi se to samo zezamo.
– Što se onda keljite i tako pričate. Svaku treću skontam šta govoriš. Deder kad si u kući, pričaj kako je Bog rek'o, znaš da stari ne voli kad se džekate.
– Dogovoreno. Ode ja sad na Vrbik, čekaju me jarani.
– Nemoj se zabaviti, krompiruša ne valja, kad se okaveda.
– U redu. Haj’ ćao.
Izađem iz kuće i sa jaranom odemo do naše kolibe, gdje smo se često puta skupljali, pogotovo kad počinje jesen, pa nemamo gdje se igrati. Sjećam se kad smo je pravili, bila je to baš prava akcija nas mahalčana, a i stariji momci su nam pomogli…Prvo smo morali pitati želježničare da nam dozvole da je napravimo i da obećamo, kako nećemo praviti gareta. Kad su nam dozvolili, onda smo udarnički je počeli kopati u jednoj brini prema Vodotornju, tako da smo imali nama tri zida skoro gotova, koja smo obložili sa fosnama. Dosta zemlje smo izbacili i tačkama vozili u jednu rupu, koja je bila duboka, k'o abez. Poslije smo udarili dva debela direka sa prednje strane. Odozgo smo zategnuli i zakovali ceradu, a preko nje najlon, da ne prokišnjava. Sve smo prikovali sa daskama, koje smo doni'li od kuća i šta je kome višak…
Unutra smo napravili mali stolić i dvi’ klupe, da imamo gdje sjediti kad igramo karata, a jedan jaran je doćer'o od majke, stari šporet fijaker, ror i onog horoza, tako da čim zastudi, mi naložimo vatru, a fijaker zatutnji i nama oči gore u našoj kolibi. Vrata još nismo nabavili, samo smo prikucali jednu staru sivu vojnu deku, koju spustimo kad je hladno. Ja sam donio jedan fenjer, koji mi je did dao, a za gaz smo se snalazili i kako ko ima kod kuće, uvijek malo ukrade i donese u boci.
Dolazimo ja i jaran kod naše kolibe i pozdravljamo svoje mahalčane…
– Vozdrejšn…javim se prvi.
– Vozdrejšn, evo stigejš nam novi članejšn.
– Je l’ proš'o provjerejšn?
– Čekamo tebejšn.
Gledam momka što stoji sa jaranima ispred kolibe i nije mi poznat, pa ga upitam:
– More bit’ da nas ne razumiješ, mi se tako zezamo, kad pričamo, a odakle si mali?
– Ponešto sam skont'o, a ja sam iz Minhena.
– Kakvog Minhena, tamo đe igra Bajern. Pa šta'š ovdje?
– Mati i otac tamo rade, a mene ostavili kod majke i dida, da završim školu i da naučim dobro naš jezik.
– A znači tako. Vidim da ti malo tepaš kad govoriš, pa sam mislio da imaš govornu manu ha ha ha.
Čim sam ovo provalio jarani su prasnuli u smijeh, a i ovaj mali iz Minhena…
– Nego mali, kako si ti čuo za nas i ko te posl'o?
– Rek'o mi jedan momak u gradu za vašu mahalu, pa sam pit'o dida, kako da vas nađem i on mi rek'o. Nekad je i on im'o kuću pored Une, al’ je prod'o, pa sad živimo u gradu.
– Sve je to u redu, al’ šta ti ho'š od nas?
– Hoću da me primite u vašu bandu.
– Kakva te banda spopala, nemoj da te k'o čuje i da nam praviš belaja, nismo mi nikakva banda, haj’ sad razguli odavde, nemoj me ljutiti.
– Izvini, nisam to mislio reći. Ne znam kako se to kaže na našem jeziku. Ono da budem sa vama, zbog mog dida, a i sigurno ću sve te vaše provjere proći. Ja treniram u pionirima Bajerna, pa mogu igrati i lopte sa vama. Igram lijevo krilo.
Češem se po glavi i ne znam šta da radim. Pogledam svoje jarane, a oni svi klimaju glavom, što je bio znak da krenemo sa provjerama.
– Znaš šta mali, mi nismo nikakva banda, mi smo mahalčani i još nas zovu Progančani, tako da zapamtiš, a kad si viš’ doš'o, haj’ da te provjerimo i ako ispuniš sve provjere, ostaješ sa nama. Je l’ u redu?
– Jes’ kako nije.
– Haj za početak nama dva'es't sklekova.
Mali se nama baci na travu i poče sklekove. Napravio je tri'es't iz šuba.
– De sad tri'es't trbušnjaka, na onoj klupi, ja ću ti držati noge.
On opet odradi i trbušnjake.
– Vidiš li tamo onaj Vodotoranj?
– Vidim.
– Haj’ leti do tamo. Imaš dvi’ minute da odeš do tamo i vratiš se.
– A nemaš sat, evo ti moja sat, pa gledaj…veli mali i skida sat sa ruke i nama zapraši prema Vodotornju.
– Ovaj nije normalan…dobaciva onaj moj jaran što je doš'o po mene.
– Izgleda. Baš je zavro. Hoćemo l’ ga sad vezati i kanafom podići na onu vrbu?
– Ma jok. Još samo nek’ prođe „indijansku vatru“ i neka ga sa nama.
Mi se raspričali, a mali se vraća i ‘nako zadihan me pita:
– Kol'ko je prošlo?
– Odličan reziltat. Vidi se da treniraš. De sjedi na klupu i zavrni rukav na desnoj ruci.
Mali sjeda na klupu i bez riječi zavrće rukav, a ja ga ufatim za podlekticu sa obadvi’ ruke i motam jednu u smjeru kazaljke na satu, a drugu kontra. Mali poče srkati, al’ ne jauče. Ja još jače zavrnem i mislim se, kako je žilav, pa mi ga bi žao i prestanem.
Ustanem, pružim mu ruku i kažem…
– Jarane, sve si proš'o ispite, čestitam ti, sad si naš mahalčanin, svaka čast.
Prolomi se aplauz i ostali jarani mu počeše čestitati, a on nako radostan, pita me:
– Kako se zove ovo, kad si mi zavrć'o ruku?
– Indijanska vatra.
– Uh, to mi je bilo najteže.
– Hani der, nisam vidio još, šta znaš od lopte. Dajder onaj naš stari fudbal.
Jedan od jarana uđe u našu kolibu i izvadi fudbal, koji je bio zakrpit sto puta i haman ispuhan i samo ga baci pred malog, a malac bez riječi privuče ga i poče titrati, čas lijevom nogom, čas desnom, pa glavom i onda je nabi u vis. Kad je nabio fudbal u vis, opet se prolom aplauz.
– E mali, baš si dobar, zamalo sam te oćer'o, kad si spomenuo bandu, a treba nam lijevo krilo. Vazdan nam je falio neko ko zna igrati lijevom nogom.
Kako je mali iz Minhena postao član naše družine, više se nije odvajao od nas, a na lijevom krilu je bio odličan, ma k'o Džajić, samo je kratko ost'o u Bihaću. Ubrzo se vratio u Minhen.
Prođe od tad mnogo godina. Više nema naše kolibe, Vrbika, a i mahalčani su rasuti po bijelom svijetu. Samo stari “Vodotoranj” prkosi vremenu.
Ostala su lijepa sjećanja…
Dževad Harbaš
