Bosanac teško može zamisliti početak dana bez prve jutarnje “kahvice” i još nekoliko ih tokom dana, koje su kruna svakodnevnih aktivosti svakog radinog i marljivog insana te dođu kao nagrada nakon svakog odrađenog posla.
Ona večernja sublimira dneve događaje u jednu priču.
Danas vam donosimo još jednu prekrasnu nostalgičnu priču baštinara i čuvara lijepih sjećanja na vremena iza nas (50-e, 60-e, 70-e… godine), Bišćanina, Dževada Harbaša, iz poznatog njegovog seriala “Priče iz naših avlija 1, 2, 3”.
Ako želite kupiti knjige Dževada Harbaša, “Priče iz naših aclija 1, 2 i 3”, možete se javiti Dževadu u inboks na Facebook profil Dževad Harbaš.
Riječ je o doista vrijednim knjigama sa predivnim pričama i toplo vam ih preporučujemo, pored svega, po prihvatljivoj su cijeni, sigurno se nećete pokajati.
Uz čitanje, ugodan dan vam želimo.
Priče iz naših avlija 3, priča 31.
DOLAF, NALIVAČ I KREČANA
Nekako čim džemra udari u zemlju, il’ još bolje što bi rekli naši stari, kad ševa poleti nebu, kod nas u kući nama spremanje. Mati još ranije zagasi „živog“ kreča u krečani, da ima za krečenje.
Peru se tepisi, zilije, ćilimi. Štrikovi razvučeni po čitavoj avliji, a na njima se, sve ovo suši. Ponjave gonim sa starom na Unu, tamo na Ženski, nama desno od onog tobogana. Samo što tad tobogana nije ni bilo, kao ni oni’ skakala i tu stara riba ponjave sa onom kefom što ima tvrde, žute čekinje. Ma, k'o da su od žice. Dok stara riba kefom, ja polivam iz nalivača vodu, al’ moram polako, da ne salijem cijeli nalivač, da me ne rezili. Taj nalivač smo pozajmili od naše komšinice Hasanovce. To su nam prve komšije, cijela porodica divnih ljudi. Oni su u avliji imali čatrnju i kad voda u našoj pumpi presuši, il’ poslije obilni’ kiša se zamuti, uvijek smo nosili od njih vodu, a ta voda iz njihove čatrnje, hladna i usred ljeta, ma si'če, kad je piješ, ma ledena k'o led. Sjećam se mati me jednom poslala da donesem vode sa njihove čatrnje i ja ponijo onu našu limenu kantu, što je na njoj nacrtano nekakvo cvi'će, mislim da su đulevi bili i otvaram poklopac od čatrnje i uzmam nalivač, kad ono hoće belaj, jedan moj jaran, tamam na našoj ogradi i zovnu me da idemo igrati klikera, a meni ti brale iskliznu nalivač. Ja se nagnu’ da nekako ufatim bar onaj sindžir, al’ džabe, upade i nalivač i sindžir u čatrnju. Ima l’ ti šta goreg od toga. Nalivač ne moreš dofatiti, a nemam ni sa čim, a i da imam, bojim se da zamutim vodu.
Vidim, on se još nije napunio vodom i srećom nije još poton'o. Sav sam premro od straha. Gledam oko sebe, išaretim onom jaranu rukom da bježi, a on meni pokaziva na onaj podbočanj, što mati podboči štrik, kad nešto teško stavlja na njega, da se suši. Uh, meni svanulo, ja njemu samo glavom pokaza i on mi ga dodaje preko onih naših taraba. Brzo ja guram podbočanj kroz onaj poklopac od čatrnje i kačim nalivač na ekser, što mu je na vrhu i polako ga vadim da ne spadne. Izvlačim nalivač i sav sretan nalivam vodu u kantu.
Tad se je uvijek čuv'o nalivač da ne padne u vodu, pa se voda zamuti, i onda moraš čekati i čini mi se da se i kreč bac'o da se dezinficira, što mati veli, da se pobiju nekakve “baje”.
E, da ja nastavim dalje priču kako smo sređivali kuću…
Kad se sve popralo i posušilo, onda prvo iznosimo sve iz stare kuće, koja nam je služila k'o ljetna kuhinja, odkako smo uselili u novu kuću. Prvi se iznosi stari šporet fijaker i rorovi. On je lagahan k'o pero, u odnosu na ovaj novi šporet što smo uzeli u novu kuću. Taj novi šporet je nekakve marke „Plamen“, a težak k'o crna zemlja. Kad ga mati iznosi da ga očisti, sataremo se i ja i ona i buraz. Stari nikad nije volio kad se kreči, nama džalne iz kuće. Veli, ode ja po cigare i ne dođe do akšama. Mati mu samo rekne, haj’ da mi ne smetaš i de nešto pojedi, znam da ti ne'š doći do akšama…
Stari fijaker postavimo iza stare kuće, nama ispod strehe, da ne kisne. Mati njega očisti, ako je malo nagorio, poli'pi iznutra sa ilovačom i tako more držati sve do iduće godine. Nama mu stavi rorove i na vrh, onog horoza, što se okreće kad vi'tar puše, a sadžak stavi u rernu, da ima, kad se kruh peče, da nebi odozdo zagorijo.
Stara iz krečane grabi onaj kreč što je zagasila, a on k'o jogurt se bijeli, ma k'o sni'g. Razmuti vodom, kol'ko joj treba i uzma kefu i stane na onaj kuhinjski hastal i kreči. Ova kefa za krečenje je obična ona kefa za obuću, samo sa koje ne otpadaju dlake. Mati kreči, a ja i buraz idemo za njom i brišemo što iskapa. Rijetko je ona prelazila dva puta i nikad joj se zid nije prošar'o. Ona je bila stručnjak za krečenje sa kefom. . Danas se kreči sa nekakvim valjcima i “Jupolima”, pa ti sve upolivaju i zaharaju kuću, da te dragi Bog sačuva. Kad padne na pod taj “Jupol”, nebi ga obris'o da si pita i vazdan je zid prošaran i još se zid briše. Ne smi'š se nasloniti na njega, nama si sav bijel. Zato stara nikad sa tim nije krečila. Veli, kreč je najzdraviji i kuća od njega miriše dugo…Kad se sve okreči i oribaju podovi onda se prostiru ćilimi, zilije, ponjave, koje je mati znala uštirkati i sve bude k'o apoteka.
Sve behara, što bi se reklo. Poslije toga više nema ulazaka u novu kuću, dok se ne smrači i ide na spavanje. Stara kuća tad postaje ljetnja kuhinja…
Poslije nekoliko dana, kad smo mi to sve sredili, mati ode do kredenca i vadi dvi’ kile sirove kahve i pita mene:
– Ima l’ trišća nacipukanog?
– Ako nema, haj’ časkom nacipukaj, imaš one jelovine iza kuće pa naloži vatru u fijakeru, sad ćemo ići pržiti kahvu u dolafu, pa da ne čadim po kući.
– Sa´ću ja vidjeti.
Odletim iza kuće i vidim da ima trišća i nama ga redam u šporet. Pripalim sa šibicom, a naš ti fijaker nama počne tutnjati.
Ubacim dva bukova drveta da čuvaju vatru i dođem kod stare.
– Eno naložio sam. Hoću l´ ja okrećati dolaf?
– Moreš, samo polako, nemoj hititi i pazi na vatru, nemoj da izgori kahva, znaš li ti pošto su ove dvi’ kile.
– De, nemoj se džabe sikirati, znaš da ću paziti.
Stara otpakiva kese kahve i istresa u jednu veliku tevsiju i poliva ruke sa zejtinom i tako miješa kahvu. Ja je gledam i nije mi jasno što to radi, a ona se okrenu i nama skonta šta mislim, pa mi reče:
– Ovo moraš raditi, da daš malo masnoće kahvi, biće bolja, a i bolje puca kad se peče.
Nisam znao tad šta to znači, al’ i dan danas sebi pržim kahvu i uvijek namastim malo ruke i promiješam je, prije prženja…
Mati iznosi stari dolaf, već dobrano začadit od dima i vatre, otvara ona mala vratašca na njemu i istresa kahvu u njega.
– Haj'mo sad da ispečemo prvu turu.
Ja idem za njom, ona dolazi do starog fijakera, podiže mu ona „kola“ što su na sred njega i viri u vatru.
– De malo prečekaj, još je vatra jaka, nek’ se malo zgori, pa onda stavi dolaf i polako okrićaj, ja ode da pripremim šta ćemo za ručak. Eto mene za deset minuta, da vidim kako se prži.
Ode stara da pripremi ručak, ja malo saček'o da se zgori vatra, pa stavljam dolaf na onu rupu gdje su bila kola i polako okrećem. Poslije pet-šest minuta čujem kako je kahva počela pucketati, a meni drago, pa sav sretan zovem staru:
– Mamaaaaaaaaaa, evo čujem počela pucati kahva, šta ću sad?
– Sad ću ja, eto me…odgovara stara i nije proš'o minut, a ona se pojavi iza mojih leđa i uze od mene dolaf i jako ga protrese i krpom otvori ona njegova malehna vrata i pogleda na kahvu.
– Baš se fino već zarumenila, dobro tebi ovo ide, haj’ nastavi, brzo će prva tura biti gotova, pa ćeš onda pržiti i drugu. E, nek’ si me zamjenio, valllahi billahi baš ću te nagraditi.
– Šta'š mi dati…ja nama k'o iz topa.
– E sad, neću ništa, kad završiš sa prženjem kahve, saznaćeš.
– Haj’ dobro.
Okrećem ja polako dolaf i ubrzo ispržim prvu turu kahve i istesam je u onu najveću limenu kutijicu sa poklopcem, što stoji na kredencu.
Zamirisala sva mahala…Poslije toga ispržim još dvi´ ture…A kahva baš prava. Onako tamno smeđa, k'o da je pržila stara majka.
– Ja sam gotov, vičem materi…sve sam ispržio.
Ide mati i nosi onu veliku ćasu i u njoj vidim, viri koka.
– Ho'š li to peći u rernu, da najakarim vatru.
– Ma jok bolan, znam ja da si ti mesar, sad ćemo mi nju ispeći polako na mašicama. Đe da ja sad spremam ručak, a vide fine žere.
– Uh, jes’ vala i to što kažeš, odgovaram ja i nama se faćam mašica i redam po njima komade koke. Koka kad se peče na maš'cama, bolja je neg’ da je pečeš na roštilju, a i merak je to.
Mati poreda ona „kola“ po ploči šporeta, a ja otvaram vrata od njega i na onu žeru stavljam mašice. Koka se prži, a mati pristavila ibrik za kahvu i poni'la ručni mlin, pa melje u njemu kahvu.
– Moram malo otpočeti, da ja i Hasanovce popijemo po koji fidžan tvoje kahve, dok ti ovo popržiš, reče mati uz osmijeh.
Nije prošlo more bit’ ni po’ sahata, a ja sam već bio sve ispržio i stavio u ćasu i nosim na onaj sto pod grožđem, gdje stara i Hasanovce piju kahvu.
– E, baš si fino ispek'o kahvu, veli meni mati, a i komšinica potvrđiva, klimajući glavom. Teljva je prava, sad ću nam pogledati u fildžan.
– Fala, fala… odgovaram..
– Evo ispek'o sam sve…obraćam se staroj.
– De ti jedi, kad se najedeš samo dobro poklopi i ostavi u kredenac, da nebi muhe rojile.
– Dobro…odgovaram i sjedam kod njih za sto i fatim se prvo onih batakova sa domaćim kruhom i najedem se k'o budala.
Kako se bliži kraj ljeta i kad prispiju kuruzi, često smo sebi pekli i kuhali kuruze na našem fijakeru.
Vjerovatno mi je ostalo od rahmetli majke, ja ne volim ove kupovne kahve, nego i dan-danas pržim sirovu kahvu. Zimi u rerni, a ljeti odem na Klokot i ponesem stari dolaf i polako na tenane ćeifim i pržim kahvu, jer kahva je prije svega ćeif i merak. Kad je ispržim, onda je fino sameljem u ručnom mlinu i zalijem sebi u stari ibrik i polako fildžan, po fidžan ispijam, ćeifim i teferdžim.
Poodavno nema naše stare kuće, šporeta marke „fijaker“ a ni moje stare i komšinice, samo je ostao dolaf, koji me podsjeća na ono fino vrijeme…
Dževad Harbaš
Do naredne priče.
