KAKO SMO MI NEKAD BILI RADOSNI SA MALIM STVARIMA… EVO PRIČA O IZVIĐAČIMA… Oni koji žele kupiti moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks. Dževad Harbaš
Priče iz naših avlija… dvadeset i deveta priča…
DODATNA NASTAVA I IZVIĐAČI
Kako smo rasli tako smo se sve više uključivali po školama u
razne sekcije. Nekad su za one slabije učenike bile dopunske
nastave, a za one koji su bolji učenici bile su dodatne. Tako sam
i sam iša'o na dodatnu iz istorije, sportsku, pa na raketašku,
likovnu, i ni sam ne znam već koju. Iz istorije smo imali
kvizove po školama. Na sportskoj sam volio igrati stolni tenis
protiv nastavnice Mire. Ona nikad nije trpila poraz, a često je
gubila od mene. Na raketaškoj i brodomodelarskoj pravili smo
makete raketa i brodova. Najviše sam volio kad napravim
raketu „Lastavicu“. Kad joj stavimo motor i kad je ispalimo,
ona se ne vidi, gdje ode u nebesa. Kasnije pada sa padobranom,
pa smo je lako pronalazili. Brodomodelarsku je vodio
nastavnik Dado. Dado je bio svestran. Osim što nam je bio
nastavnik OTO-a, bio je odličan gitarista i pjevač. Dosta sam
tih fazona za pravljnje brodova pokupio na toj sekciji, pa sam
kasnije dosta brodova i sam pravio, počevši od Santa Marije,
Bauntija, Karavele i sl. brodova. Likovnu sekciju je vodio naš
dobri nastavnik Stipe, jedan od najboljih akvarel majstora u
našoj zemlji…
Jedan dan kad sam izlazio iz škole, čujem razgovor neki’
drugara, da se može, ko hoće učlaniti u izviđače. Priključim se
i ja da čujem gdje se to prijavljuje, i kad sam čuo, krenem kući.
Na putu sretnem svoje mahalčane i sve im ispričam.
– I šta velite, hoćemo li se učlaniti?
– Ma jašta ćemo.
– Hoćemo li nama ići?
– Haj'mo.
Malo po malo skupi se haman sva mahala, jer smo bili ista
smjena u školi i krenusmo u izviđački dom da se učlanimo.
Lako smo mi pronašli prostorije i onako čoporativno ulazimo i
kucamo na vrata.
– Da…slobodno…reče neko.
Mi ulazimo i nama pitamo dali se ovdje učlanuje u izviđače.
Za stolom sjedi jedan brkat čo'ek, široki’ ramena i nešto piše.
– Da, ovdje se morete učlaniti…hoćete li svi, il’ samo
neki?
– Svi…odgovaramo u glas.
– Onda ja moram jednog po jednog upisivati i ispuniti
vam knjižice, potrajaće to.
– Imamo mi vremena.
– Onda u redu, a odakle ste vi momci.
– Svi smo iz Hatinca, tačnije iz Progana, tamo na staroj
želježničkoj stanici, na Vrbiku…odgovorim mu ja,
umjesto jarana.
– Znam ja đe je to, svaki dan prolazim tuda. Vas šta je
došlo, moremo onda komotno i napraviti samostalnu
izviđačku četu.
– To ne znamo, al’ kako vi kažete…moremo mi dovesti
još raje, kol'ko treba.
– Pa dovedite…a znate li vi da ćete imati obuku, da ćete
naučiti kako se radi kompasom, busolom, kako se po
karti orjentisati, kako crtati, šator postavljati, šta je
itinerer i svašta nešto.
– Čuli smo…odgovaramo u glas…zato smo i došli…
neko s’ kraja reče.
– Onda nema problema, stanite u red, jedan po jedan, pa
da vas učlanim.
Potrajalo je to naše upisivanje, il’ učlanjivanje, ni sam ne znam
kako se kaže, al’ od tog dana smo bili non-stop u nekim
aktivnostima…
Dobro se sjećam kad smo trebali ići prvi put pješice na
nekakav Planinarski dom. Dobili smo mi košulje, marame, a u
izviđače se uključila i jedna mala plava, sa kojom sam se neki
dan poljubio prvi put.
Ne smijem odavati ko je ta curica bila, da me ne rezili ha ha ha,
al’ se dobro sjećam tog trenutka…Bili mi kod moje jedne
komšinice na rođendanu i došla i „ona“. Danima se mi gledali
u školi, onako kradomice, ispod oka, a ja se uvijek primic'o
bliže nje, da me zamjeti. Na početku nije obraćala pažnju,
onako pravila se k'o važna, a meni bilo još gore…
Jedanput na velikom odmoru, vidim gužva, tamo gdje se
kupuju sendvići sa parizerom, paštetom, a ko ima više para,
bilo je i hrenovki. Najbolje ti je kad je dobiješ u okrajku. Ja
sebi poš'o kupiti sendvić od marmelade, on je bio najjeftiniji,
nisam im'o para za ove skupe sendviće, kad ta mala plava na
samom kraju i vazdan pogleda na sahat. Ubrzo će kraj odmora.
Prilazim ja njoj, onako k'o hrabar i brzo pitam:
– Čekaš li ti sendvić, ako hoćeš, ja ću ti ga uzeti, da ne
zakasniš na čas?
– Meni se ne žuri, imam pauzu…ja sve brzo izbiflam i ni
sam ne znam kako nisam im'o tremu i kako se nisam
prep'o.
– Hoćeš li mi baš uzeti…ja se ne mogu gurati.
– Kako da neću, sad ću se ja progurati, nemoj da se
sikiraš.
– Evo ti pare i de molim te požuri, imam sad fiziku, pa se
moram javiti da odgovaram.
Pruža mi pare i naše se ruke dodirivaju, a mene prolaze sve
neki trnci. Susretoše nam se pogledi, a njeno lice ozareno,
vjerovatno k'o i moje. Osjetio sam da sam ostao bez daha, iako
sam nešto mislio da kažem nisam uspio, nego sam se brzo
okrenuo i počeo se gurati da joj kupim sendvić. Brzo sam bio
na redu i samo sam se okrenuo i upitao je:
– Je l’ sa hrenovkom, u okrajku?
– Može.
Kupio sam sendvić i pružam ga, a ujedno namještam i košulju
što mi se izvukla dok sam se gurao.
– Baš ti hvala..a sebi nisi uzeo…haj’ da prepolimo.
– Nisam još gladan, kasnije ću sebi uzeti, samo ti jedi.
Mislio sam ja sebi uzeti onaj sendvić sa marmeladom, al’ me
bilo sramota nje, pa nisam, a bio sam gladan k'o vuk. Crijeva
mi se bila zalijepila za leđa, al’ sam dur'o, dok sam je otpratio
do ulaza u školu. Kad smo prilazili vratima, pričali smo o školi.
Pitala me koji sam razred, kakav sam učenik i u toj priči stigli
smo do ulaznih vrata škole. Tu smo se pozdravili. Odma’ sam
se okrenuo i odletio kupiti sendvić, koji sam smaz'o u tri
zalogaja.
Poslije toga dana viđali smo se na svakom velikom odmoru i
sve smo se više zbližavali, tako da smo postali momak i cura.
Jednog dana na svoj rođendan, pozvala nas jedna moja
prijateljica iz komšiluka. Ponio sam ja i nešto svoji’ ploča i od
stanara koji je stanov'o kod nas, pa smo ih pustali na
gramofonu. Bilo je prelijepo. Pjevali smo, zezali se i onda su
došle na red ploče sa plesom. Nekad se taj ples zvao
„stiskavac“. Valjda što se dvoje stisne, jedno uz drugo. Tako
smo se i mi stisnuli, nešto tiho šaputali jedno drugom i ni sam
ne znam kako, poljubili se. Osjetio sam neku slabost, a
vjerovatno i ona sama. Poslije te slabosti, k'o da je vulkan
proradio u meni…sav sam gorio. Prestale su pjesme za ples, pa
smo sjeli i zagrlili se…Odjednom neko reče:
– O, baš fino, vi ko pravi momak i cura. Ja zakov'o, pa ni
mukajet, a mogu vazdan laprndati tri sahata.
– Da…šta nam fali…odgovori ona…ko biva da nas
odbrani.
– Ma ništa, baš ste mi slatki.
Ja i ona se zagledali i iz sveg glasa nasmijali…
Tu noć, nisam oka sklopio, cijelu noć sam razmišlj'o
kako nam je bilo fino.
I sad, poslije toliko godina, rado se sjetim tog prvog poljubca…
Eh, nek’ mi onda neko kaže da se ne sjeća svog prvog poljubca.
Ko fol svi se ufurali u onu novu pjesmu „Prvi poljubac, davno
zaboravljen“. E, to nije tačno…ipak se mi svi toga sjećamo.
Neko prizna, a neko i ne, jer se boji ha ha ha.
Nego da nastavim priču o izviđačima…Pošto smo dobili
uniforme, dogovoreno je da ćemo u subotu ići na Planinarski
dom. Jedva sam doček'o subotu. I kad baš hoće belaj u subotu
zastudi, poče i snijeg prolijećati. Mi se postrojili ispred općine i
čekamo kakvu će odluku donijeti oni glavni, što su nam ko
biva komadanti. Došla je i „ona“ i zajedno stojimo u redu i
pričamo..
– Izgleda da nećemo ni ići…reče ona.
– Vidim i ja. Sigurno zbog hladnoće, dali nam samo
košulje ljetne, a ja sam ispod obuk'o topli džemper, pa
mi nije ledeno.
– Zato si ti ko medo…nasmija se ona…a ja se smrze,
bolje da nas puste da idemo kući.
– Idemo mi na burek preko puta i na bozu, imam ja para,
a i da se ugrijemo, ako hoćeš.
– Važi…odgovori ona.
Gegajući, ispred stroja prilazi onaj brko i reče nam da zbog
meteo uslova, odgađa se marš na Planinarski dom. Nekima
krivo, a nama drago. Rasuše se naši izviđači, na sve strane, a
mi preko puta odosmo na burek i na bozu…
Poslije određenog vremena naši izviđači krenuli su na razna
takmičenja, kampovanja, zimovanja i ljetovanja. Bilo je tu
odlazaka na Petrovu goru, gdje smo se u takmičenju pokazali
kao jedna od najboljih ekipa u bivšoj zemlji. Mnogi iz našeg
odreda su dobili zvanje „Izviđač partizan“, jedno od
najpriznatijih izviđačkih odlikovanja, u to vrijeme. Koliko se
sjećam da dobiješ to odlikovanje mor'o si proći razna
iskušenja kao npr. da ne jedeš cijeli dan, ne pričaš cijeli dan,
cijelu noć ostaneš sam u šumi. Prič'o mi buraz kako su ih
ostavili u sred šume, a ono naiš'o čopor divlji’ svinja. Oni
jadnici brže bolje popeli se na drvo i tu proveli cjelu noć. Veli
kako su otkidali grane i bacali na svinje, al’ one ni da mrdnu,
samo nešto jedu. Kad se razdanilo o'šle same, a oni tek tad
vidili da su se uspeli na hrast i da su u sred hrastove šume.
Divlje svinje jele žirove i nisu se pometale. Jesu se namrli
straha, al’ su zato dobili odlikovanje i javnu pofalu. Bilo je tu
još dosta anegdota sa tih kampovanja, a ja ću sad da vam
ispričam samo jednu, što mi pade na pamet…
Jedne prilike bili mi na logorovanju i veli meni jedan izviđač:
– Vide kako se trese onaj šator, ma, šta li se tamo dešava,
haj'mo pogledati.
Ja znao od prilike o čemu se radi, pa onako ko fol njemu velim:
– Ma, šta me briga, vidiš da imam posla, radim na karti,
sutra je tamičenje, haj’ ti vidi sam, il’ zovi nekog drugog.
Odnekud se tu pojavi moj veliki ahbab Gusar i čuo našu priču i
k'o iz topa reče:
– Haj'mo nas dvojica, nemoj njega ometati.
Gusar k'o i uvijek bio sav vražiji, namačkarit, zavezane
marame na glavi, nebi rek'o neg’ pravi gusar…poče da puže
prema šatoru, a taj šator bio malo odvojen, pošto je bio
komandni. Ja sjeo na onu drvenu tronožnu stolicu, što sam
napravio nekako, da imam gdje sjesti, podbočio se na drveni
hastal, napravit od okrajaka i čekam šta će biti. Nekako u meni
neki „insekt“ proradio i znao sam da će biti smijurije…Puže
moj jaran Gusar, razgrće onu ne pokošenu travu i bujad i primiče se
šatoru. Ovaj drugi, samo zalego i ne mrda. Tamam kad je stig'o
do šatora, malo se oduspravijo i poč'o otpetljavati one kanafe s
kojim se zatvaraju vrata od šatora i da zaviri, kad ono k'o u
crtanom filmu, kroz onu rupu što je otpetljo, izleti čizma i
pogodi našeg Gusara po sred nosa. Gusar se obali, a ja i onaj
izviđač da umremo od smijeha. Na vratima od šatora se pojavi
drug Tihi, pa će Gusaru:
– Ha, ho'š ti da zavirivaš…ha ha ha.
– A što mene Tihi, ništaa nisssam ja kriv, ovi me
nagovorili…govori Gusar drhtavim glasom, pokazujući
na nas, pa se i on poče smijati.
– A kako me pogodi, mora da si ček'o, je l’ de da jesi?
– Čeko, dočeka, reče Tihi i vrati se u šator…
Meni nije vrag dao mira, i cijeli dan nisam mrdn'o sa onog
mjesta. Ček'o sam ko će izaći iz šatora druga Tihog. Negdje
pred veče izašla je jedna drugarica i otišla u onaj veliki šator …
Odlazili su Bihaćki izviđači po cijeloj nekadašnjoj državi, a
moja ekipa iz mahale, kasnije je napravila samostalnu
izviđačku četu „Računajte na nas“ i svugdje gdje se pojavila,
osvjetlala je obraz našeg grada.
Ova priča je posvetita mojim jaranima iz mahale i samostalnoj
četi izviđača „Računajte na nas“.
Dževad Harbaš
