RADO SE SJETIM NEKADAŠNJE NAŠE ŽELJEŽNIČKE STANICE… Priča je na tu temu, iz moje nove knjige…Oni koji žele kupiti knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks. Dževad Harbaš
Priče iz naših avlija 3… deseta priča…
ŽELJEŽNIČKA STANICA (nekad)…
Sjedim na travici sa jaranima, i vidim stari ide preko Ložione iz službe. Gologlav, a želježničku šapku stavio na onu svoju torbu. Malo garav po licu, od parnjače, sa cigarom u ustima. Prilazi nama i negdje nekol'ko koraka od nas, me zovnu…
– Mali, šta radiš, je l’ sve u redu kod kuće?
Nama sam skočio na noge i bilo mi začudno što me to pita. Bio sam protrno i ‘nako iz šuba odgovaram:
– Evo sjedim sa drugarima. Kod kuće je sve u redu. Što pitaš, da nije bilo šta?
– Ma jok, ‘nako te pitam. Nego, bi l’ iš'o sa mnom noćas na želježničku stan'cu. Moram sačekati jednog svog rođaka, dolazi na odsustvo. Javio mi njegov otac, pa pošto nema nikakvog prevoza do jutra, moram ga sačekati i da prenoći kod nas.
– Jedva čekam. Valjda neću zaspati.
– More bit’ da ću i ja zaspati, al’ stara će nas probuditi. Grihota bi bilo da momak ostane na stan'ci čitavu noć. Ode ja sad kući jesti i odmoriti se, a i ti se nemoj čudo zadržavati.
– Neću, eto i mene brzo kući.
Malo sam još ost'o sa jaranima na travici i o'š'o kući. Jedva sam sam doček'o da ja i stari idemo po tog našeg rođaka na želježničku stanicu. Malo sam bio zakunj'o na sećiji, pa sam se nekol'ko puta iš'o umivati da ne zaspem, a stari je zahrk'o na kauču. Burazeri su spavati punom parom, dok je mati spremala nešto za jesti, da ima rođak šta da pojede kaškom…
Vjerovatno je stari rek'o materi kad će ga buditi, jer je bila ispekla kahvu i probudila ga. Stari sanan, nama se faća cigara i pripaljiva jednu, a mati mu veli…
– De prvo malo obari grlo kahvom, kako ga moreš nama pripaliti.
– Ne beri brigu stara, sa'ću ja i grlo obariti.
– Jesi l’ ti sinko išta spav'o?
– Jesam malicku. Kad se vratimo, onda ću se naspavati.
– U redu. Brzo ću ja srknuti dva fildžana, pa idemo.
Tako je bilo…
Začudo, stari uvijek ćeifi, kad pije kahvu i popuši po nekoliko cigara, a sad samo dva i nama je ust'o i poč'o se oblačiti. Ja sam bio obučen, samo mi mati nađe iz ormara jaknu da obučem, jer su noći pohladne i već sam bio na verandi i obuv'o cipele.
Stari je je obuk'o svoje smeđe odijelo, neku drap košulju, prsluk, potrp'o novčanik u džep, u jedan džepić od prsluka stavio cigare, a u drugi farcag. Dok se obuv'o veli materi da ostavi vanjsko svjetlo i krenuli smo na želježničku stanicu…
Na stanici vrvi od naroda. Stari me ufati za ruku i ‘nako pogledom pokaza da ćemo proći kroz onaj mali parkić, što ima nekol'ko klupa. Prošli smo kroz parkić i ušli na glavni ulaz u zgradu.
– Sačekaj der me, da pitam svog kolegu što prodaje karte, kad dolazi voz, da ne stojimo u onoj gužvi.
Stari priđe onoj sobici, što se zove šalter i đe se mogu kupiti karte i kucnu na staklo. Niko se ne javlja, a stari još jednom jače kucno, kad se otamo začu glas…
– Hani, đe si zavro i pojavi se jedan proćelav čiko i kad ugleda mog starog nasmija se…A jesi l’ to ti tol'ko kuc'o kolega?
– Jesam Mile, šta ima, jesi l’ to ti noćna?
– Do jutra sam, a sad će navalija, valjda noćas odlaze regruti u vojsku, ubrzo će ovdje bit’ gužva.
– Eno peroni viš’ puni naroda i de mi reci kad dolazi ovaj „brzi“ da ne čekam na peronu, neg’ da idemu „Staklaru“ popiti kahvu.
– Druže moj, sad su javili da će kasniti pola sata, znači imaš vremena, a da ne'š ti đe na put?
– Ma jok, doš'o pred nekog svog rođaka, dolazi na redovno, pa da ga prečekam.
– Aha, vidim da si poveo i pratnju sa sobom, da ti nije dosadno. Volio bi vam se i ja pridružiti, al’ ne smi'm odavde sad ni maketi.
– Drugi put ćemo, sjesti, kad ne bude gužve. Haj’ fala ti, ode ja sa sinom do „Staklare“.
– Sretno momci, a ja ode za poslom…
Izašli smo iz zgrade i prešli preko puta u tu birtiju što se zove „Staklara“. Ulazimo kroz neka teška vrata, koja škripe, a unutra skoro svi zauzeti stolovi. Zapahnu me dim, koji suknu na otvorena vrata. Vidim nekol'ko želježničara za jednim stolom, koji pozdravljaju starog. Za šankom stoji nekol'ko momaka, koji se ljuljaju i nešto prepiru. Isred njih puno boca od pive, dvi’ nekakve vel'ke konzerve i komad kruha. Mora da meze, nešto iz konzervi…
Samo je jedan sto u ćošku slobodan, gdje smo sjeli…Konobar nije dolazio i stari pripaljiva cigaru i ‘nako mu mahne i samo kaže:
– De onu moju i malom nekakav sok.
– Tata, kakvu tvoju?
– Zna on šta ja pijem i koju kahvu će doni'ti, a i garant nemaju viš’ nikakav sok neg’ koktu. To i jes’ piće za mladiće ha ha ha.
– Šta god da donese, ja ću popiti, da ne zahmetim konobara i da zapredam.
– Tako je…
Konobar je donio starom kahvu, a meni koktu. Što stari reče, piće za mladiće…
Dok sjedimo poče se puniti birtija. Valjda im dosadno na vani, il’ su došli malo okvasiti grlo. Guraju se da što prije stanu za šank i da naruče piće. Jedan od momak što je za šankom, nag'o pivu, a tad ga malo neko gurnu i on kroz smijeh poče isprekidano govoriti…
– Hani bolan, šta se turkašššš, prosu mi pivuuuuuu u grlo ha ha ha.
– Prosuo si ti viš’ haman gajbu u sebe…dobaci konobar.
– E nek’ sam vallllaaaaa i tako ja ode u vojskuuu, a ‘tice nek znaju, kad ću se ‘vako nablebati. Izvini drrrruggg kooooonobarr, je l’ sveee plaćenoo?
– Jes’ ne sikiraj se. Nemoj samo da ti voz ode, a ti ostaneš ovdje, e onda će biti belaja.
– Dobrrrrrrro kažeššš, jaraniii ja viš’ ne pijem…
Svi koji su bili kod šanka slatko se nasmijaše, a i oni koji su čuli njihov razgovor. Ja sam skoro popio koktu, i malo gurnem laktom starog…
– Mogu l’ malo izaći napolje, uguši se ovdje od dima, a eno vidim kroz staklo dolaze ljudi kolima, sa zastavama, k'o da su svatovi i da malo ufatim čiste have.
– Haj’ sinko, samo ne idi niđe daleko, budi ispred ulaza.
– Hoću, ne brini.
Nekako sam se provuk'o kroz gužvu i izaš'o napolje. Li'po sam dihn'o, kad sam izaš'o van. Ispred je bila nekakva vel'ka kamena saksija, što se zove žardinjera. Naslonio sam se na nju i gledam kako dolazi kolona auta i parkiraju se ispred zgrade. Iz auta izlaze ljudi, žene i nekol'ko djece. Zadnji stiže „tristać“ bijele boje i iz njega izlazi nekakav dugendža, mršav k'o grana, i jedan malehan, zdepast čo'ek sa harmonikom. Čim su izašli iz „tristaća“ onaj zdepasti razvuče harmoniku i krenu sa pjesmom…
– Kad sam sreo druga svog,
prijatelja jedinog,
najsrećniji bješe dan,
jer nedjelja bješe tad…
Aj, Ramo, Ramo, Ramo druže moj,
Ramo, Ramo brate moj,
Da l’ čuješ jecaj moj…
Ori se pjesma po stanici i malo, po malo skupljaju se iz auta, kod harmonikaša. Čim je završio pjesmu o Rami, on započe novu…
– Moje je život, tužna priča,
kojoj nikad, kraja nema…
Čaše lomim, ruke mi krvave,
oči mi suze,
molim te vrati se…
I ja tiho pjevušim pjesmu i kad je završila, čujem kako neko plače i tiho jeca. Malo izvirim i vidim nekol'ko koraka od „Staklare“ kako neki momak čuči, pognute glave prema zemlji i plače. Sve sam kont'o da mu priđem i da upitam šta mu je, al’ nisam se javio starom, pa nisam znao šta da radim. Momak k'o da mi je čit'o misli, podignu glavu i pogleda prema meni…
– Eh’ al’ me pogodi pjesma, tačno u srce.
– Koja, ona prva il’ druga?
– Ma druga. I moj život je tužna priča. Evo noćas idem u vojsku i niko nema da me isprati. Doš'o sam sam. Mati mi je bolesna i jadnica nije me mogla ispratiti, a ja dobio da idem u vojsku u Skoplje. Ne znam šta da radim, ako joj šta bude. Nikog nemam osim nje. Stari mi je nastrad'o kad sam bio mali. Iš'o pomoći nekom kolegi kad je pravio kuću i pao sa skele i pogin'o. Ja tamam poč'o raditi, baš nam li'po krenulo i stiže poziv za vojsku. Ganj'o sam da odgodim vojsku, za dogodine, al’ nisu mi odgodili…Baš sam baksuz….
Izvini, došlo mi da se sa nekim ispričam.
– Nema problema. Nije ti lako, al’ biće to sve u redu, pa ćeš se ti vratiti svojoj materi.
– Valjda hoće. Nadam se. A šta ti radiš sam ovdje u ova gluha doba. Još si mlad za vojske, da nisi i ti sam?
– Nije sam, doš'o je sa mnom…iza leđa začu se glas od mog starog.
– E momak, sluš'o sam tvoju priču, nije mi se sjedilo više u birtiji, ima previše galame, a i neki su se napili, pa sam izaš'o da vidim gdje mi je sin. Nemoj se tol'ko sikirati. Ja nisam zapamtio ni oca, a ni mater. Izginuli su u ratu i odhranit sam u „Domu za ratnu siročad“ i evo me živ i zdrav. Imam familiju, radim, napravio kuću. Tako ćeš i ti, zato hajder ustani, pa da odemo popiti nešto, da se raspoložiš.
Momak ustade i na njegovom licu se pojavi osmjeh. Priđe nama i tek tad smo se upoznali. Bio je nako srednjeg rasta, valovite kose i baš je bio lijep. Vratili smo se u zadimitu birtiju, al’ nije više bilo mjesta da se sjede. Nekako tog trenutka zaustavi se ispred birtije „marica“ i na vratima se pojaviše dva milicionera. Jedan visok, k'o od brda odvalit, a drugi niži, sa brkovima. Taj sa brkovima drž'o je puzdru u ruci.
– Dobro veče drugovi, a jeste zadimili. Haj’ da vidimo gdje putujete. Molim vas da koji putujete, samo mi pokažete kartu.
Nastala je tišina i milicajci počeše pregledati karte. Neko ima, neko nema. Ja se prep'o šta će biti sa nama, pa povučem starog za ruku, a on me samo presječe pogledom i mahnu glavom da se ne sikiram. Onaj brko se zaustavio u desnom ćošku kod nekih momaka i namjerno podiže glas da ga svi čuju…
– A đe vi čupavci putujete?
– Idemo u Bosansku Krupu…javi se jedan.
– A đe su vam karte?
Tišina…
– Trk po karte, i da ste mi se javili ovdje, inače idete sa mnom „maricom“. Kolega isprati ih do šaltera.
Momci nama izletiše i kol'ko ih noge nose, odletiše kupiti karte.
– Misle mene praviti budalom. Dođu ovdje piti, jer je sve sad zatvoreno, a ovako će se rastrizniti do Bosanske Krupe, il’ će se probuditi u Bosanskom Novom.
Kad je milicajac stig'o do nas, stari mu samo objasni da čekamo rođaka i da radi na željeznici, a on nas pozdravi vojnički i nastavi dalje da kontroliše.
„Staklara“ je ubrzo bila poluprazna…
Sjeli smo sa za sto sa novim našim prijateljem, koji je krenuo u vojsku i baš se fino ispričali. K'o da se znamo sto godina…Popili smo piće, a stari je svako malo, pogle'do na svoj sat.
– Momci, haj'mo, vakat je. Sad će naš voz stići. Hajder vojniče da vidimo kojim ćeš ti vozom. Sigurno su već na nekom peronu postaviti vagoni za Beograd, koje će samo prikačiti, kad bude doš'o tvoj voz. Tako da moreš rahat sebi sad naći mjesto i leći i odmarati se.
Ustajemo i idemo na peron, a stari prilazi jednom želježničaru koji drži vel'ki čekič, sa kojim je lupo po točkovima od vagona i nešto sa njim priča. Kad je završio sa njim, mahnu nam rukom i mi krenemo za njim. Prelazimo preko tračnica i pragova i stižemo kod dva vagona.
– Evo druže vojniče, ovo su tvoji vagoni. Haj se fino smjesti, legni, spavaj i sutra si u Beogradu, pa onda dalje za Skoplje.
– Baš vam fala. Ni u snu nisam mislio da ću ovo doživiti.
Pozdravlja se sa mnom, pa sa starim. U očima mu zasijaše suze, a i meni ga bi žao. Stari vadi iz džepa šajtov i dok su se zdravili, strpa mu nešto u ruku. Momak pogleda šta mu je stari dao i tad mu kliznuše suze niz lice…
– Hvala Vam. Ne znam šta da kažem. Nikad od nikog nisam dobio banke žute, a kamo l’ ‘voliko para. Niste trebali. Mogu l’ da Vas bar zagrlim.
– Kako ne'š moć’ i nije to ništa, nek’ imaš sinko u putu. Znam ja što je život i sam sam se borio uvijek.
Momak zagrli starog i mene i sav sretan poče da prevrće svoje džepove.
– Uh, moram uzeti vašu adresu, pa da Vam se javim.
Stari iz unutrašnjeg džepa izvadi olovku, a on na jedan papirić brzo napisa našu adresu. Na razglasu se začu glas spikera, da brzi voz stiže na prvi peron. Još jednom smo se pozdravili sa momkom regrutom i krenuli da dočekamo rođaka. Naš novi prijatelj dugo nam je mahao iz vagona, a i ja njemu dok se nismo izgubili u raji koja je izlazila iz voza…
Rođaka smo nama prepoznali, jer je bio na vratima vagona i voz se nije ni zaustavio, a on ‘nako u vojničkoj uniformi, sa ruksakom na leđima iskoči iz voza i potrča prema nama…
Krenuli smo kući, a rođo veli…
– Moremo l’ ići dužim putem, da ne idemo popri'ko, zaželio sam se Bišća.
– Kako nećemo moći…odgovori stari.
Prošli smo glavnu zgradu, pa pored „marice“ i vidimo opet ona dva milicajca kako sad zaustavljaju auta. Onaj brkati nekom čiki što je u autu izgleda drži predavanje…
– Druže, zaboravili ste upaliti svijetla, a mrkla je noć. Kol'ko vidim, vama se spava i more bit’ i ne znate kako se zovete, sad će te fino vi puhati malo balon, pa da vidim koliko ste se nalili.
Nisam mog'o više čuti šta govori, jer me stari povuko za rukav i požurili smo kući…
Kad smo stigli kući, rođo se raspričo, sve u šesne'st. Priča ne staje, a i starog interesuje, jer služi vojsku u Nišu, k'o što je i stari.
– U kojoj si kasarnoj?
– Na Pantaleju sam…odgovara rođak.
– A koji rod?
– Tenkista sam i komandir tenka. Vidiš da sam desetar i stara kuka ha ha ha.
– I ja sam služio u Nišu, na Bubnju i isto sam bio kaplar…veli stari…
Ja viš’ nisam mog'o izdržati i zasp'o sam na sećiji. Do kad su stari i rođak ostali, nemam pojma, znam da sam se sutradan probudio, a stari je o'š'o na pos'o, a rođo kući.
Poslije desetak dana na našu adresu stigla je razglednica iz Skoplja, od našeg prijatelja vojnika, kojeg nikad više nisam vidio…
Bio je to fin vakat i zeman…
NA ŽALOST, SAD JE NAŠA ŽELJEŽNIČKA STANICA PUSTA, VOZOVA POODAVNO NEMA, NEMA GRAJE, LJUDI…
OSTALA SU SAMO SJEĆANJA.
Dževad Harbaš
Sve reakcije:
