MOJA NOVA KOMIČNA PRIČA… “KAD NA VRBI RODI GROŽĐE” VAZDAN JE BILA NEKA ŠALA, A KOD NAS ISTINA…Oni koji žele imati moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks. Dževad Harbaš alias Dick Tracy
Priče iz naših avlija 3… peta priča…
IGRANJE INDIJANACA I KAUBOJA, ŠKOLE, GRANIČARA I JOŠ KAD NA VRBI RODI GROŽĐE…
Sjedim u našem „Paviljonu“ i ispijam kahvu. Velle da su ga napravili još za vrijeme Austro Ugarske, da se ljudi druže i uživaju pored Une… Ćeifim, jer kahva je ćeif. Istina, da je nekako finije kad imaš sa nekim popričati, al’ i ova tišina, mnogo toga zna reći…
Do mog stola sjedi jedna gospođa sa dva momčića. Prinosim fildžan usnama i bacim pogled prema njima. I oni ćute. Niko ništa ne haberi, samo bulje u telefone i pretiskaju prstima. Garant se dopisivaju sa prijateljima, k'o što smo mi slali pisma. Samo to sad, nama stigne, a u onaj vakat, pismo čekaš po sedam i više dana i pisma smo slali samo curama, kad odemo u vojsku, a jarani su bili sa nama. Družili se, igrali i uživali…
Na što je ovo sad izašlo, gluho bilo. Evo sjede po’ sahata i još ni jedne nisu probilili. A đe ide ovaj zeman, ‘tice nek’ znaju. Mi smo imali svoje jarane i jaranice. Igrali smo se zajedno. Sebi pravili igračke. Išli zajedno u školu, na Unu, igrali zajedno igara i nikad nam nije bilo dosadno…
Gledam u Unu, a misli mi odlutaše u moju mahalu i k'o vremeplov me vratiše u djetinjstvo i na naše zborno mjesto, na travicu ispred moje avlije. Ko da sad gledam. Stiže jesen u našu mahalu. Sjedim na jednom kamenu i nako naherit pitam jarane šta bi se igrali…
– Haj'mo igati graničara…javi se jedan jaran.
– Ma jok, igrali smo neki dan…odgovara drugi.
– Najbolje je da se igramo „marele“ il’ što ovi u gradu kažu kauboja i indijanaca, al’ nas je malo, da malo sačekamo, hoće l’ još ko doći…javim se i ja.
Nismo dugo čekali, i na travicu se viš’ skupilo nas haman dva'est i nama smo se počeli dijeli u dvi’ grupe.
Ja sam ko biva bio vođa prve grupe u kojoj su indijanci a jaran Mirso vođa druge grupe, gdje su kauboji i nama me pita:
– Hoćemo li sebi birati?
– Hoćemo…odgovaram.
– Hokoš, bokoš, prde kokoš, pita Maja, kol'ko tebi treba jaja.
– Ma de nemoj zezati…more i ova…Rin Tin tini, sava raka tini, sava raka tika, taka, bija, baja buf i biram Samira.
– De ti sebi izaberi kol'ko treba, a meni daj ostale, da viš’ ne pravimo džeku, jer moramo otići do kuća doni'ti oružje, strele, pištolje i da vas skeksamo.
– Ma jes’ tako je najbolje, haj’ ‘vamo ko hoće biti kauboj, a kod njega ko hoće biti indijanac.
Brzo smo se podijeli i odletili po svoje oružje. Bitka je ubrzo i počela. Dok sam išao kući po strelu i strelce, pozdravim se sa curicama iz mahale koje su igrale škole. Jedna curica, što je nedavno doselila u mahalu me upita:
– Je l’ to igrate marele?
– Igramo.
– Moremo l’ i mi se igrati sa vama?
– Jesi l’ se ti najela bunike, to je muška igra.
– Nama je viš’ dosadilo igrati se škole, lastike i štrika i mi bi se malo družili sa vama dječacima.
– Moremo se kasnije igrati žmire zajedno, a sutra se dogovorimo da igramo partizana i švaba. Ti moreš biti moja bolničarka, a moremo i zaloga, priji, šta god ho'š ha ha ha.
Sve se curice zasmijaše a i ona…
– Super. Dobro ću te liječiti i paziti ako budem bolničarka ha ha ha.
Bitka između indijanaca i kauboja je uveliko počela. Vrbikom se prolama naša graja. Do mene dolazi moj zamjenik…
– Poglavico Apača, imamo vel'ke gubitke, moramo se povući prema Vodotornju. Čekamo vaše naređenje.
– Naređujem da se svi povučemo i da tamo dočekamo plave mundire. Nađi mi najbolja četiri ratnika, i reci da dvojica odu iza leđa bledolikim kroz onu mahalu, a druga dvojica da kroz kuruze isto im dođu iza leđa. Mi ćemo mundire dočekati kod Vodotornja, a oni će ih tad udariti iza leđa i pobjeda je naša.
Tako je bilo…Kauboji se zaletili kad su vidili da bježimo, a ono iza leđa se začuše povici Apača…Tek tad su skontali da smo ih prevarili i nam su se predali.
– Pa ne more tako, nismo se tako dogovorili…žale se kaubojci.
– Nismo se ni dogovarali. Vi ste svi navikli da kauboji uvijek pobjede, a et’ sad nisu. Najpoštenije je da nam čestitate na pobjedi.
– Dobro kažeš vel'ki poglavico, čestitamo na pobjedi. Haj'mo sad do cura, da se malo poigramo sa njima…javi se Mirso.
Vraćamo se od Vodotornja, preko Vrbika i dolazimo kod cura iz mahale, koje su se poredale ko saksije uz tarabu, samo je ona nova sa strane, pored drvene bandere i u glas nama nas pitaju, ko je pobjedio.
– Pa zna se, mi smo pobijedili i kauboji su nam pošteno čestitali, a sad se možemo igrati zajedno…javljam se sav radostan.
– Haj'mo zajedno svi sjesti na travicu i igrati se zaloga, nešto mi se ne leta opet po mahali. Drugi put ćemo igrati žmire.
– Ja nisam nikad igrala tu igru…javi se ona nova curica.
– Ma to ti je lako naučiti. Pita te šta da radi ovaj zalog, a ti kažeš da odleti do one kapije i vrati se, il’ da ode u nečije dvorište i ukrade jabuka i tako to…objašnjava joj jedna cura iz mahale
– A, pa to se kod nas zove „fota“ .
– Pa et’ vidiš da znaš, a kako se zove tamo il’ vamo, nema veze.
Igrali smo zaloga, smijali se i uživali. Neko je glumio konja, neko magarca, neko zavij'o ko vuk, a najveća graja je bila kad neko reče da se poljubi poglavica Apača i zalog ispade na onu novu malu.
Svi počeše navijati, vikati, a ona me pogleda, bez riječi usta i poljubi me u obraz. Mislim da sam tad bio crven ko paprika i nisam znao šta da kažem, samo sam se kiselo nasmij'o, dok su me jarani zadirkivali.
Već je padala noć i drugari su počeli da se razilaze i na travici je ostalo samo nas nekoliko. Da se društvo ne raspe skroz, predložim im da nešto uradimo…
– Imam jednu ideju, al ne mogu sam to da izvedem.
Nama me pitaju šta sam skonto i da krenemo u akciju.
– Haj'mo do moje kuće, pa ćemo nakrasti mog grožđa. Izaberite onog zelenijeg, il što je počelo crveniti, a ja ću poni'ti tertive (silk ili demil) i nasići koliko treba komada i onda ćemo otići kod onog huljivog starog papka i škrtog što nam nije vratio loptu, kad je upala u njegovu avliju, a kad smo ga god upitali, kad će nam vratiti loptu, vazdan je govorio, kad na onoj njegovoj vrbi u avliji, rodi grožđe, tad ćemo i mi dobiti loptu, ha šta velite na ideju?
Jarani se počeše smijati iz sveg glasa.
– A ko bi se tog sjetio, halal ti ćufta sine. Ustaj i idemo krasti tvoje grožđe ha ha ha.
Dok su jarani krali moje grožđe ja sam otiš'o do konobe uz'o tertivu i nasik'o dosta komada da sa njim vežemo grozdace.
Noć se već uveliko spustila…
Na brzaka su jarani nabrali grožđa i nama smo krenuli niz mahalu do onog papka i njegove vrbe. Podijelio sam im komadiće tertive i objasnio, da je najbolje vezati sa tertivom, jer se neće vidjeti sa zemlje, a papak je i tako star i slabo vidi. Popravo će pomisliti da je na vrbi rodilo grožđe…
Jedan po jedan smo preskočili njegove tarabe i uzverali se uz vrbu i počeli vezati grozdace. Bili smo gotovi za desetak minuta. Kad smo završili s’ poslom vratili smo se opet na travicu.
– Zna l’ ko kad stari lopov ustaje?
– Znam ja. Svako jutro kad krenem u školu oko pola osam, on iznosi kad je ‘vako fino vrijeme, kahvu pod vrbu i tu pije…reče jedan jaran.
– E, super. Onda moramo podranti i k'o fol sa njim fino, pozdraviti ga i priupitati, kad će nam vratiti loptu. Je l’ dogovoreno?
– Jes'…odgovoriše jarani u glas.
– Onda vidimo se sutra u jutro, haj’ vozdra.
– Vozdra.
Osvanuo ba fin jesenji dan. Što velle stari, miholjsko ljeto. Bacim pogled na stari veker, a ono 7,15. Brzo skačem, oblačim se, umivam i izlećem iz kuće, Na vratima se sudarim sa starom…
– Đe ti sinko tol'ko hitiš?
– Ma moram do jednog jarana, na brzaka, da uzmem lektiru. Eto mene za po’ sahata.
– U redu, ne hiti. I de zakopčaj tu košulju, sva ti se raždrljila.
– Hoću.
Hitim niz mahalu a ono jarani viš’ stoje kod papkove avlije…
Pozdravim se sa njima, i tamam tad on izlazi iz kuće i u tacni nosi kahvu i stavlja na mali stolić ispod vrbe.
Namignem jaranima i glavom išaretim da priđemo njegovoj kapiji.
– Dobro jutro komšija, jesi l’ se naspavo?
Dok je sipo kahvu u fildžan, okrenu se prema meni i ošinu me svoji pogledom.
– Nije dobro jutro, čim vidim takve ugursuze da me pozdravljaju. Haj’ ti i nekako, al’ ti što su sa tobom, ne zna se koji je gori od kojeg….hm, samo gareta znaju napraviti, ništa pametnog.
– Ma još su oni mladi, doće oni tobe komšo, nego, bi l’ nam vratio onu našu loptu.
– Bi, kako nebi, al’ kad na ovoj vrbi rodi grožđe.
Dok je to govorio, pokaza rukom na vrbu i iskolači oči. Tek tad je ugled'o kako je rodilo grožđe. Trlja oči i nevjeruje. Nas naduo smijeh i prilazimo tarabama pa se čudom ne moremo načuditi. Jedan jaran poče se ibratiti…
– Ljudi, evo baš, na vrbi rodilo grožđe, gluho bilo, ovo će kijamet.
A komšija se haman skamenio, belji u vrbu, pa u grožđe. Usta otvorio i gornja proteza mu haman ispa’ iz usta. Ništa ne govori, neg’ samo se okrenu i ‘nako k'o pijan čo'ek kad se ljulja, otatrlja do šupe, otvori je i iz nje izvadi našu loptu i pravi fudbal. Prvo zavrndelji loptu, koju jaran ufati, a onda i fudbal. Drugi jaran ufati fudbal i tamam je krenuo da nešto kaže, a ja ga presiječem pogledom, jer je garant mislio reći da nije naš.
Komšija se vratio do vrbe, sjeo na štokrlu i nasuo sebi kahvu, i ne skida pogled sa grožđa.
Nekako mi ga tad bilo žao i mislio sam mu reći, da smo se samo šalili, al’ me jedan jaran žboknu u leđa i glavom pokaza na fubal i da idemo da ga isprobamo.
Pozdravio sam komšiju i krenuo sa jaranima na Vrbik.
– Sine, vide fudbala, original kožni…pokaziva nam jaran.
– Šta ćemo s’ njim, more ga neko prepoznati.
– Hajmo kod mene, da sjedemo ispod mog grožđa, al nemoj da vidim da ga sad k'o krade ha ha ha. Da vam pravo kažem bio sam se prep'o da ga srce ne ufati. Oči mu se bile iskolačile ko fildžani.
– Ma ko ga šiša, kad je ‘naki papak. Čuo si šta ti je reko da mu nije fin dan čim nas je vidio, e nek’ sad uživa u njemu ha ha ha. Što nas zoveš da sjedemo pod grožđe?
– Nemoj biti nestrpljiv ha ha ha. Ma ne sikirajte se za fudbal, imam originalnu farbu za kožu, pa ćemo ga ofarbati u sivu boju i niko ga neće prepoznati.
Tako je i bilo…Rekoše mi jarani da je stara tvrdica danima gledao u grožđe, sve dok se nije osušilo. Je l’ skonto da smo ga nasankali, nikad nismo saznali…
Odjednom čujem kako se neko nakašlja iznad mene…
– Gospodine, izvinite vidim da ste se zamislili, al’ ja bi da naplatim vašu kahvu, moram predati smjenu.
Malo se pomjerim, podignem pogled i vidim da pored mog stola stoji konobar, koji me svojim glasom vrati u stvarnost.
– U pravu ste, malo sam se baš zamislio i odlut'o mislima u neka stara dobra vremena. Evo izvolite za kahvu, popijte i vi nešto za ostatak, znam da svaki konobar voli kad dobije nešto bakšiša.
– Hvala Vam.
– Nema na čemu. Kad su ovi otišli što su sjedili do mene?
– Sjedili su po’ dana i nisu progovorili ni riječi, k'o da su se posvađali. Vidio sam od šanka, samo tipkaju na telefone.
– Eh jarane, izgleda da je doš'o takav vakat. Mi smo imali prijatelje, družili se, igrali, svirali, pjevali, svađali se, mirili, plakali, slavili, tugovali, veselili se. Ma bili normalni. Ovo danas sve naopako. Đe to vodi, nemam pojma, al’ meni je onaj vakat i zeman bio pravi.
– U pravu ste gospodine i meni je.
– Haj’ sve naj, ode ja malo prošetat’ pored Une i nadisati se čiste have i sjetiti se onog vakta i zemana, kad ništa nismo imali, a sve smo imali.
-Dobro ste to rekli…nek’ vam je sretno i berićetno.
– I tebi sinko.
Dževad Harbaš
