MALO SAM DANAS OKASNIO SA PRIČOM, AL’ NIJE BELAJ… Ugodno čitanje moje komične priče… Oni koji žele imati moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks, Vaš Dževad Harbaš
Priče iz naših avlija… četrdeseta priča…
PRVA ZAPALITA CIGARA
Ove godine zima baš oduljila. Evo doš'o i mjesec april, a na drveću nema još ni jednog pupoljka, kamo li lista. Kako kažu ovi stariji, kad je zima žestoka, onda će i ljeto biti pravo. E, to mene interesuje. Jedva ja čekam raspust, pa da sam onda rahat. Nek’ onda prži do mile volje…Samo to treba dočekati.
U kući sam i gledam ispod store kroz prozor, da vidim ima li
koga na cesti, od moje raje. Vidim Vrbik se odledio, ali žabe se
još ne čuju. Znači biće još minusa, pa ne izlaze na površinu.
Mahalom prolaze jedna zaprežna kola, natrpana sa drvima.
Vuku ih dva prelijepa bijela konja. Čovjek što drži kajase i
kandžiju, skoro spava. Na njemu nekakva velika bunda, a na
glavi šubara. Naherio se na onaj direk od kola, pognuo glavu i
kunja. Odjednom na onoj maloj krivini zastadoše. Kontam, evo
belaja, zaglaviće se. Čovjek se trgnu, pa povika iz sveg glasa:
– Bista…bista Zekane…poletite moji sokolovi…to…samo
tako.
Gledam kako se napeo onaj krupniji konj. To mora da je
Zekan. Vide mu se svi mišići na tijelu, a duga griva, pala mu na
čelo. Pršti ono blato oko njih, zveče langiri i izvlače oni kola sa
drvima iz lokve i blata. Kočijaš ustao i sav veseo skida onu
šubaru sa glave, ispod koje mu se ukaza rijetka sijeda kosa, pa
onako radostan, priča sa svojim ljubimcima:
– Eh, nebi vas dao za po’ Krajine, sa'ćemo mi našoj kući,
pa ćete se rahat najisti i odmoriti. Zaslužili ste, Boga mi
dragog.
Nisam mog'o izdržati pa sam otvorio pendžer i mahnem tom čiki kočijašu. On baci pogled prema meni, pa mi odmahiva sa
rukom u kojoj drži kandžiju.
– A fini Vam konja čiko, k'o dvi’ vile.
– Je l’ de sinko, nema ih na daleko. Jesi l’ vidio, kako nas
isčupaše iz one jaruge?
– Jesam, taj desni, vrijedi Vam suhog zlata.
– E, to je mo Zekan. Nebi ga dao sad, za novog
mercedesa.
– Dobar je, nema šta. I moj dido ima sličnog, samo što je
crn i zove se Arap.
– Neka, mašallah. To su pametna stvorenja, k'o ljudi.
– Baš tako čiko. Što bi rekli naši stari, ko ne voli hajvana,
ne voli ni insana.
– Ta ti je na mistu, ey vallah. Nego odosmo mi polako.
– Haj’ sve najbolje.
Mahnusmo rukom još jednom, jedan drugom i oni polako
odoše niz mahalu.
Gledam u ta zaprežna kola, natrpana sa bukovim trupcima, koji
su pričvršćeni sa debelim sindžirima, za koje je kod vinte
zadita velika sikira i ručna žaga, pa se pitam, kako li je težak
život tih ljudi. On kao stariji čovjek, po ovakvom vremenu
mora ići u šumu, nebil’ zaradio koji dinar. Tamam kad sam
htjeo zatvoriti pendžer u daljini ugledam tri svoja jarana, kako
nešto traže po Vrbiku i oko oni’ putnički’ vagona. Zviznem im i
oni se okrenuše i pokazivaju mi rukama da odoše kod
Vodotornja. Zatvorim pendžer, oblačim „Vijetnamku“, koju sam dobio od jednog rođaka, jer mu je okratila i nije čudo nošena, ili bolje rečeno, nije čudo prešla, a meni je knap.
Obuvam gumene čizme i samo se javim materi, koja je nešto
radila u bašči, da idem u mahalu.
Izlazim u avliju, dolazim do naše drvene kapije, otvaram je i za
sobom zatvaram sa onom čeličnom žicom, da ne ulaze
kucavke, koje mogu upasti u kokošinjac, pa podaviti koke.
Idem polako mahalom, gazam po lokvama i blatu i gledam u
tragove konjskih kola, koja su maloprije prošla. Stavljam nogu
na mjesto gdje je Zekan svojom kopitom ostavio trag, pa se
čudim, kolika je to kopita. Moje cijelo stopalo stade u otisak
njegove kopite, a još su mi čizme bile veće za jedan broj, jer su
lanjske i od buraza ih naslijedio, pa su mi bile tamam, kad
obučem vunene čarape. Mislim se u sebi kako je fino imati
takvog konja, koji je pravi atleta. U pravu je onaj čiko kočijaš
kad reče, da ga ne bi dao za novog mercedesa.. E, i ja ću, kad
jednom budem vel'ki, imati takvog konja, k'o što je Zekan ili
didov Arap. Pa kad sebi nabavim „čeze“, pripnem ga i krenem
kroz mahalu, ima da se sav narod okreće za nama. Moje
maštovito razmišljanje, prekinu zvuk zvonca od kotača.
Okrenem se i vidim od mene, na nekoliko koraka, vozi neki
mlad čovjek kotač, koji je upravio onom tlakom, kojom su
prošla kola i baš šica po desnoj tlaki. I da hoće lijevo il’ desno,
ne more, jer je veliko blato i sigurno bi trehn'o u neku jarugu…
Da me ne ošine prvim točkom, ja skočim prema jednoj maloj
brini, koja je bila na onoj strani, gdje je Vrbik.
– Bježi mali, vidiš da ne smim stati, ako stanem, pade ja.
– Pa evo, pobjeg'o sam, nemam više kuda.
– Hitim kod cure, pa moram na kotaču.
– A što ov'da krenu, brete mili?
– Sad je gotovo, samo da ne padnem.
– Nećeš, ne daj Bože, samo polako i drži se ove tlake, od
rampe ti je asvalt i nek’ ti je sretno sa curom.
– Fala momčino, more bit’ da ću se i ženiti na ljeto.
– Mašallah…odgovorim.
Pratim pogledom ovog veselog momka na kotaču, što ode na
„randes“ sa curom, kako je fino obučen, u ispeglanim kangar
‘lačama u „Gecbi“ stilu i u otkopčanom sakou. Primjetim kako
je na desnoj nozi, dole kod zgloba, štipaljkom prifatio
mandžentu, da mu se ‘lače ne bi ukaljale od lanca, jer tako su to
svi radili, pogotovo stariji i kad dođu đe trebaju, štipaljku onda
stave u džep.
Prilazim Vodotornju, a jarani nama skoptisaše na mene.
– Pa đe si do sad?
– Evo me, što, da nije šta bilo?
– Ma, nije, al’ brete i ti ga pedaš, ideš k'o puž.
– Im'o sam nekog posla, pa se zadrž'o.
– Haj’ vamo, da nešto viđaš.
Idem sa dva jarana iza Vodotornja i dolazimo tamo đe su
ulazna vrata u Vodotoranj, a tamo sjedi treći jaro i ispred njega
hrpa ćikova, koje je stavio na dva lista „Borbe“. Ima ih garant,
najmanje jednu kilu.
– Šta će vam ‘voliki ćikovi, bolan ne bili?
– Evo sad ćemo iz nji’ vaditi duhan, pa ćemo pušiti.
– Vi niste normalni Boga mi. Hoćete li se zaraziti?
– De, ne zajebavaj, nećemo pušiti ćikove, samo izvadimo
duhan i zamotamo duhan u novinu i pušimo.
– Nije nam ovo prvi put…odgovara jaran.
– Ho'š li ti zapaliti?
– Ma jok. Znaš da ne pušim, a i da mi stari sazna, prebio
bi me.
– Haj’ šta se foliraš, neće mu niko reći, a i neće ti biti
ništa. Mi uvijek sebi smotamo po jednu vel'ku, od
cijelog lista novina, pa se napušimo, k'o budale. Meni
se onda sve zavrti, pa se moram umivati sa vodom iz Vodotornja.
Gledam ja u njega i mislim se, koja li je budala, kad i ona
druga dva jarana navališe da mi smotaju jednu malehnu cigaru.
Navalili, samo tako, satraše me. Ne znam šta da radim i od
jednom se sjetim, kako da ih zeznem.
– U redu, al’ imam jedan uslov.
– Koji…upita me jaran, što vadi duhan iz ćikova.
– Ako ti brzo i tačno odgovoriš na dva lagana pitanja, ja
ću popušiti tu vel'ku cigaru. Ako odgovoriš tačno na
jedno pitanje, ja ću popušiti malu cigaru, a ako ne
odgovoriš tačno, ni na jedno pitanje, onda ja tebi
motam cigaru, kakvu hoću. More li?
– More…nama odgovori jaran, k'o iz topa.
Znao sam ja da će se on ufatiti na foru bez puno razmišljanja.
– U redu, hoćemo li početi?
– Haj’ kreći viš’ jednom.
– Dobro. Vas dvojica, nemoj da dobacivate.
– Nećemo…odgovaraju u glas.
– Kako se pravilno kaže glavni grad Sjedinjenih
Američkih Država: Nev Jork ili Njujork?
Nisam skoro ni završio pitanje, a jaran odgovara.
– Njujork.
– Netačno.
– Kako?
– Glavni grad Sjedinjenih Američkih Država zove se
Vašington ha ha ha.
On blehnuo u mene, a druga dva jarana prasnuše u smijeh.
– Uh, jes’ a koja sam ja bena, jesam se zaletio. Daj
postavljaj drugo, al’ nemoj da je teško, de nešto lakše.
– Evo jedno lakše, samo moraš brzo odgovoriti. Kako se
pravilno kaže:
– Sunce izlazi s zapada ili sunce izlazi sa zapada?
Nastala tišina, jaran se duboko zamislio, a ona druga dva jarana
slegnuli glave i vidim da je pitanje trenutka, kad će prasnuti u
smijeh.
– Sunce izlazi s zapada…odgovori jaro.
– Opet netačno. Sunce izlazi s istoka, ha ha ha.
– U jebo te život, jope me uze k'o metar drva. Znači
popušio sam ‘vako i ‘nako.
Kiselo se smiješeći, dodaje mi novine „Borba“i onako tugaljivo
govori:
– Motaj der druže, pa kud puklo, da puklo.
Uzimam dva lista iz sredine, istresam sav duhan u njih i motam
džinovsku Kubu.
– Nemoj brete toliku debelu, pa to je k'o kolac za
podbočiti paradajz.
– Ma, nije to ništa za tebe.
Smotao sam ja tu džinovsku cigaru, a drug se naslonio na vrata
Vodotornja, pripalio i fuma. Od ono malo duhana, što se
prosulo dok sam ja mot'o, jedan jaro smotao malu cigaru,
pripalio šibicom i poslije nekoliko dimova, daje ovom trećem.
On je već bio prekaljeni pušač i znao je praviti krugove i
puštati dim kroz nos. Vidi se da baš ćeifi. Gleda u mene, pa će
onako škiljeći:
– Ho'š probati?
– Rek'o sam da neću. Moram li ti ponavljati sto puta.
– Ti si sad k'o neka faca. Ja moram popušiti ‘voliku cigaru
što si mi smot'o, a ti nećeš ni dim da povučeš…javlja se
gubitnik na kvizu.
– A, jeste naporni…daj tu cigaru ‘vamo.
Uzimam od jarana smotanu cigaru i povučem jedan dim, drugi,
treći i ništa mi se ne desi.
– Ovo nije ništa, jeb'lo vas ovo…pravim se važan.
– Nemoj pućkati, de uvuci duboko u pluća.
– Kako to ide?
– Lako. Samo progutaš dim, k'o da gutaš vodu i onda
izbaciš, k'o da hukneš.
Probam ja prvi put, al’ ne ide, ne znam. Zato kad sam probao
drugi put i popravo progut'o dim, kad mi oči ne ispadoše.
Napade me nekakav kašalj i mučnina, zamalo nisam sve izrig'o
iz sebe. Jedva sam doš'o sebi, a jarani se iscijepali od
smijeha…
Tako je prošlo moje prvo druženje sa cigarom. Tek poslije
dvadesetak godina, sa cigarom sam se počeo popravo družiti i
često su mi u samoći cigare bile jedini prijatelji, i nekako k'o da se vraćam i sad u to vrijeme, jer isto “motam” cigare, il’ što ja kažem “baliram”, pošto nam je “dobar” standard, pa nemam ni za kutiju cigara ha ha ha.
Dževad Harbaš
