OBAVEZNO PROČITAJTE OVU MOJU KOMIČNU PRIČU, DA SE OD SRCA NASMIJETE, A IZ ONOG VAKTA JE, POD NASLOVOM “SUNAT”… Svi oni koji žele kupiti moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu mi se javiti u inboks…Vas Dževad Harbaš
Priče iz naših avlija… šesta priča…
SUNAT
Dolazim iz škole, uh meraka, zadnji dan, počinje zimski raspust, al’ nema sni'ga, ma ki nejma, još bolje i tako mi propušćaju one gumene čizme, „vrući flekovi“ se odlipili, a stari mi rek'o kupiti ganjc-nove, ako prođem peticom. Viš’ mi dosadilo nositi, brate mili, one lanjske od buraza. Zato se ja ne sikiram za uspjeh, prolazim garant peticom. Samo da me stari ne pređe, il´nešto opet bude priče, pa opet ostanem bez čizama…
Ulazim u kući vidim neke rodice materine, i sprema se, sve u šesn'est. Mati na drvenom stolu na sicalici sica veliki komad mesa. Uh, mašallah, biće burek za ručak i to sicani. Na šporetu nekoliko rangi, sve jedna do druge, u jednoj jahnija, u drugoj sarma. Ma pun šporet. Vidim još neki sto u maloj sobi, tamo ona materina rodica iz Islamovića, razvija, je l’ krompiruša, il’ masnica, ne pitam. U budžaku, hladi se patišpanja, đuzlema, a i gurabije. Na svakoj gurabiji, po kocka šećera. Ja taman da uzmem jednu đuzlemu, kad mati mi doviknu:
– De mali, ne prcaj to, i ne pesini, to je za goste, sad ću ti izvaditi iz druge tevsije. Ništa ne kontam, pa pitam staru:
– Mama, šta je ovo, ‘vol'ko hrane, što se ovo ‘vol'ko sprema, odkud tol'ke pare, konda će se neko ženiti il’ će u vojsku?
– Ma, haj’ ti mali, ne beri brigu, veselje će biti sutra, hajrom sunatite se, ako Bog da.
– Superrrrrrrrr, ima da se dobro najedem…
Ja prvačić osnovne škole, nisam ni znao šta je to, kad ono taman buraz naleti u kuću, pa ga ja zovnu da mi rekne, šta je to sutra. Da…zaboravio sam reći da mi stara rekla da ćemo dobiti para punu kesu, a da će mi otac kupiti kopačke i dres Želje, na kojem piše Josip Bukal. Po njegovoj priči, taj kad pukne fudbal, nama dušica eksplodira u njemu, a i mrežu probije na golu. Onda mora da je bio dobar…
Šapnu ja burazu, šta sam čuo, a on veli:
– Znam i meni su rekli, a znaš li ti mali šta je to u stvari?
– Nejmam pojma, a inače sam mrzio kad me on zove mali, ko biva puno stariji od mene.
– E, to ti je bratac ono kad nam kitu otkinu.
– Ma šta pričaš bolan nebio, pa kako ćemo piškiti…
– Uh, znači najebali smo, ma, jebale ih pare i dres i čizme, ništa mi ne treba… velim ja njemu, nego haj'mo mi pobjeći, nek’ faćaju koga drugog i nek siču kitu kome hoće.
– A, đe da bježimo, jesi li ti normalan, naće nas, pa će nas stari satrati i to sa onom tunjovom motkom, a ima da pukne bruka po mahali kako smo kukavice…
Kontam da bježimo na Vrbik. Jedino nas neće naći na Vrbiku, tamo smo napravili sebi zemunicu i tu imali furnu i ložili vatru i igrali „poklape“, nekad u sličice, nekad u dugmad, a nekad u džidže. Para nismo imali da igramo „šiša“ k'o oni vel'ki.
Nismo ni primjetili, a ono stari stoji iza nas, smrknut, cigara u ustima i oštro, kroz zube procidi:
– Nemoj da zapredate i da me sramotite pred dunjalukom, muški ste i bile ima sa pjesmom da uđete kod berbera…
Ja se zaledio, on (stari) najviše je govorio očima, sine kod njega nije bilo trta mrta, samo te pogledom sasiče. ..Sve nam se zbetilo, dolaze ljudi, puna kuća, a nas dvojica ko hudami, pod stolom, da ne smetamo. Stigla je i harmonika, mati pjeva k'o slavuj. Baš je imala visok i lijep glas, valjda sam od nje naslijedio ljubav prema pjesmi. Odjednom neko reče, evo hajrom stig'o i berber i to iz Cazina. Maksuz moj did fijakerom iš'o po njega, valjda su bili ahbabi. Odjednom sve utiša, muški odoše u onu malu sobu, i ništa se ne čuje, kad odjednom, neko otvori vrata i viknu, hajder koji je mlađi od vas, nek’ dođe, da mu nešto čika berber rekne.
Čuj ko je mlađi, ha, znači sad sam gotov, noge mi se oduzele, ni da koracnem, ni da se izvučem ispod hastala…
Mati čučnu i tiho progovori:
– Hajde moji junaci, ma to nije ništa i ja krenu, nekako hrabar, kontam, ni metak mi ne more ništa.
Ulazim, svi me gledaju, jedan sa brkovima, nešto oštri na nekakav opasač, i govori drugom, dajder kume onu štipaljku, a ja, nisam se ni snašao, kad osjetih užasan bol, vrisnu sam iz sveg glasa, i jeb'o sve na hrpu onom sa brkovima, spominj'o sam mu sve po spisku, a ljudi se smiju i vele, mašallah, imalo se tu šta osići…
Ovaj što me drži, sa Izačića bio, to mi je k'o biva kum, radio u Austriji i u onu kesu, nekakve pare turnu, koje nikad nisam ni vidio do tad, a onaj što se zove berber, napraši nekim prahom i poče prestati krvariti. Mene odnesoše u drugu sobu i za nekoliko se ču još jedan vrisak, od burazera. Mislim se, e nek’ su i tebe sjebali, kad mi nisi prije rek'o.
Nekako baš tad začu se jako kucanje i čujem mater kako zove starog…
Žučna rasprava bi…
Odjednom se sve utiša, a stari harmonikašu zadi za harmoniku crvendaća i veli deder pjevaj onu moju „Kraj pendžera Jusuf stari“.
Kasnije nam mati rekla da su bili iz nekakvog Komiteta, obučeni u mantile i da su isključili starog iz Partije…
Veselje prođe, mi puni para, ma k'o brod, ja čekam kopačke i dres, a ono starog zovnuše u rezervu. Dva mjeseca nije dolazio kući. Za pare što smo dobili, stara kupila tepih „Perzijanac“ i prostrla ga nama u sobu. Zbog njega nisam dobio kopačke i dres…Rekla nam da je to priče od kopački i dresa….
Kasnije sam čuo da je berber ost'o u Bišću nekol'ko dana. Izgleda da je taj sve redom sunatio…samo da se opet ne zauvrati ha ha ha.
Poodavno više nema mog dide, stare, a i stari je nedavno preselio na ahiret, al’ su ostala sjećanja na onaj vakat i zeman, kad ništa nismo imali, a sve smo imali..
Dževad Harbaš
