KAD SE NEKO ŽENIO, E TO JE BIO VEL'KI DOGAĐAJ U SELU… Evo na tu temu moja nova priča… Oni koji žele imati moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inbox… Vaš Dževad Harbaš
PRIČE IZ NAŠIH AVLIJA 3…
NEKADAŠNJA KINA (svadba)… druga priča
Ljeto užeglo, gori zemlja….Raspust, a ja god dida i majke, ima haman viš’ mi'sec dana…Meškoljim se na modracu, koji je prostrit po podu i baš mi se ne ustaje. Škiljim na jedno oko i vidim da je majka, davno ustala, pospremila sve po sobi i o'šla za poslom. Inače ona nama u sabah namiri blago. Prvi je na redu naš Arap, pa krava Bisova i njeno tele, a onda otvori ćumaz, pusti koke i nama se fati ostalog posla po kući. Čim pusti koke, prvi izleće jedan „opasni“ hore, malehan k'o „đuđo“. Manjeg horoza nema u selu, a grlatijeg nadaleko. Je l’ izletio, nama se uzvere na tarabu i kukuriče. Pola sela probudi…Više puta je probudio i dida, koji spava u drugoj sobi, sam na krevetu i nako sanan i ljutit, otvar'o pendžer i galamio na njega. Mali „đuđo“ bio maher, dok je čuo škripu pendžera, nama brisne u ćumaz, pa nije izlazio dugo iz njega. Tako je bilo i jutros…Čuo sam didu kako galami i da će „đuđo“ završiti u potkriži…
Nisam bio još ust'o, al’ mi škripa naše kapije skrenu pažnju, pa sam razgrn'o zarove i zavirio kroz pendžer da vidim ko ulazi u avliju i vidim kako jedna mala curica otvara kapiju i zatvara je sa kišom…. Dido je sjedio pod crnim dudom u hladovini i ispij'o kahvu. Pred njim je bio na tacni ibrik kahve, fildžan, dvi kocke i čokalj domaće rakije. Govorio je ‘nako u šali, da voli popiti prije kahve rakicu, da ubije nekakve bicikliste ha ha ha. Kasnije sam skonto da je mislio na bakcile il’ bakterije.
– Merhaba dido…prozbori curica.
– E, mer'aba ćerce, kojim dobrom?
– Nešto me mati poslala do majke, pa ako mogu do nje?
– Kako neš’ moći…Fatkaaaaaaaa hajder ‘vamo, evo treba te ova curica. Čuješ li ti?
– Evo meeeeeeeeeee, nisam te čula, izvlačila stap iz kiljera…javlja se majka.
Izlazi majka ispred vrata, popravlja šamiju na glavi, u dimijama, koje su se presijavale na jutarnjem suncu.
– Reci ‘ćeri, šta si trebala, da nije šta bilo?
– Nije. Mene mati poslala da pitam imaš li frtalj zejtina i fildžan kahve u zrnu, na zajam. Mati će vratiti, čim babo dođe iz šume i proda drva. To je za koji dan. Veli da nema s’ čim pomastiti pitu, a razvijala bi krompirušu i da će vratiti i onaj fildžan kahve što je uzajmila prošle hefte. Hoće Boga mi. Naš'o je babo mušteriju za drva, nemoj se brinuti.
Ja i dalje virim kroz pendžer i polako ga otvaram da čujem bolje šta će joj majka reći, jer bi mi bilo žao da je majka odbije. Nekako tog trenutka malo škripnu pendžer i pogleda me dido, koji je prinosio fildžan ustima. Ko da je čit'o moje misli i samo mi namignu…
– Fatka, deder naspi u onu bocu od po’ litre zejtina djetetu, imaš haman čitav kanister, što sam doćer'o iz Like, a kahve ako nemaš u zrnu, eno ti ispod mog sica u kolima, čitava kila, zaboravio sam ti reći, da sam uz'o u Bišću kad sam bio u poned'ljak i deder sa pantre skini jedan zvrk sudžuka, nek’ i oni okušaju…
Majka malo zastade, ništa ne haberi, ma ni mukajet, pa se okrenu i ode po bocu i do kiljera da curici naspe zejtina…
– Je l’ ćerce, puši l’ ti babo?
– Ma puši dido, puši kad ima cigara, kad nema, onda sebi smota kuruzove svile, pa dimagija, al’ onda kašlje k'o sipljiv konj.
– Hajder ‘vamo.
Ustaje dido i iz kaputa, kojeg je zakačio na jednu klipu na dudu, vadi šajtov i nešto iz njega. Prilazi curici i samo joj tutnu u ruku.
– Kad majka donese kahvu i zejtin, ti prvo odi do zadruge i babi kupi cigara, za te pare što sam ti dao, i sakri, nemoj da iko zna. Kad on dođe, ‘nako umoran, ti ga li'po zagrli, poljubi i dadni mu miloštu. On će se obradovati cigarami, više neg’ ičem’. Znam ja dobro šta je šuma i kakav je to krvav dinar.
– Dido čudo je to. Odakle da vam sve to vratimo. Sa'će i škola, moramo i knjige uzimati.
– Ćerce, ko je rek'o da trebaš vraćati išta…Ovo ja častim, jer si pametna, a i sa tvojim didom sam bio dobar ahbab. Eh, da samo znaš kud sve nismo protutnjali nas dvojica, a i danas mi se ženi jedan moj rođak, pa ja i moj unuk idemo na kinu (svadbu). Eno ga tamo viri kroz pendžer. Munafik, ništa ne haberi, samo ćuti i kutri, a kad progovori, svaka mu zlata vri'di.
Znala je mala curica da je gledam cijelo vrijeme, i polako se okrenu prema pendžeru. Sad sam joj tek mog'o vidjeti lijepo preplanulo lice, plavu kosu koja joj se rasula preko leđa, i oči boje trnina, koje su me tužno gledale. Ništa nije govorila. Da prekinem tišinu, prvi sam progovorio:
– Hej, ćao, šta ima?
Naglo je sagnula malu glavicu, valjda od nekog stida i tiho odgovorila:
– Ništa, evo došla nešto kod tvoje majke i dida. Poslala me mati.
– Čuo sam…Ako hoćeš, možemo se ponekad igrati zajedno, jer ću biti ovdje cijeli raspust.
– Moremo kad poradim po kući šta mi mati naredi, il’ kad izvedem blago na pašu, ako ti paše.
– Kako neće pasati, i tako malo imam ovdje jarana. Tek kad zađe sunce nađemo se i igramo, jer preko dana kupe sijeno.
– Tako je to kod nas, a jesi l’ ti iz grada?
– Jesam, što pitaš?
– ‘Nako…kad budnem vel'ka i narastem i ja ću živiti u gradu.
– Super, onda ćemo se češće vidjeti ha ha ha.
Na moje riječi počela se i ona smijati a i dido sa nama. Nekako baš tad zakukurika „đuđo“ koji se popeo na ogradu i prekinu naš smijeh, a dido dofati držalu, od prebijene sikire i zafrndelji prema njemu. Držala pogodi u šljivu ispred ćumasa i zamalo potrefi „đuđu“, a on se prep'o, i li'po drisnu od straha, i nama pobježe prema kruzani.
– E kako mi ide na živce ovaj hore, da je išta veći davno bi ga frakno, a ‘vako nema ga zehra, ni za trahane da napraviš.
Dido se vraća pod dud i sipa u fildžan kahvu, a i majka se pojavi.
– Ćeri, evo sve sam ti spakovala u ovu bošču. Viš’ ti je dido reko da ne moraš ništa vraćati, a ni onu kahvu od prošli put, sad haj polahko, da mater ne zahmetiš, more se nasikirati, što te ‘vol'ko čeka.
Curica raširi ruke i zagrli moju majku i poče se zafaljivati…
– Fala vam od srca. Nek’ vas dragi Bog sviju sačuva.
– I tebe ćerce…odgovori majka.
Krenula je prema kapiji, sklonila kišu i otvorila kapiju, kad je zatvarala kapiju pogleda prema meni i mahnu mi rukom.
– Ćao, vidimo se.
– Ne beri brigu, vidimo se, po dogovoru.
Brzo je nestala niz sokak koji je vodio njenoj kući, a ja se podbočio na malom pendžeru i gledam u pravcu gdje otišla.
– Hej unuče, đe ti bolan gledaš, tamo nikog nema ha ha ha. Bom ti ko pravi, nama ašća rile ašikuješ.
– Vele da sam se bacio na dida ha ha ha.
– Izgleda da je tako ha ha ha.Nego haj se polahko umi, doručkuj, pa se spremi, idemo ja i ti na kinu.
– A majka?
– Pit'o sam je da ide, a ona veli da ne voli više te gužve, ako ne viruješ pitaj je sam.
Dok je to govorio, majka je stajala pored njega i čekala da ispije kahvu, pa da ponese kahvenjake i prazni čokalj rakije.
– Hajte vas dvojica sinko, mene nama počne nosati nešto kad je gužva, li'po mi nekakva mučnina, a i prošlo je to mene. Nije meni plaho do veselja, to je za mlade.
– Tamam za nas dvojicu ha ha ha…dobaci dido.
– Eh, tebi vazdan do gege-šege.
– Na stara, evo nosi kahvenjake,a ja se ode obrijati i doćerati, more kakva nane naletiti ha ha ha.
– De bolan uozbilji se, dijete te sluša.
– Ne brini ti za njega, taj sve zna. Mudrac je to vel'ki. On umije da prećuti i onda kad je u pravu. Nije ko današnja mladež. Haj ti za poslom i deder nam pripni Arapa, dok se mi spremimo…
Brzo sam se umio, doručkov'o i poč'o se spremati. Meni je mati spremila fine lače, da imam za grada il’ kad neđe idemo i košulju. To sam obuk'o, počešlj'o se i izaš'o ispred kuće i ček'o dida. Nije dugo prošlo i on je izaš'o u teget odijelu, sa beretkom na glavi i cigarom u ustima.
Majka je viš’ pripela Arapa, koji se presijav'o na suncu. Njegova počešljana duga griva se vijorila na povjetarcu. Penjemo se, sjedamo na sic, a majka otvara kapiju.
– Bista Arape, hajde sokole moj…
Arap se nagnu, pojaviše mu se svi mišići na sapima, začuše se praporci i zvono oko njegovog vel'kog vrata i polako krenusmo na tu kinu…Kopite zvone kaldrmom, a Arap se upečio ko najbolja cura u selu, pomalo se okreće, vrti glavom, kola škripe, a ja se iskobečio na sicu pored dida i uživam.
– Nego unuče jesi l’ ti bio kad na kini?
– Jesam, kako nisam dido.
– Jesi, al’ u gradu, tamo su drugačiji običaji, neg’ ovdje na selu. Ovdje je još ostalo pomalo običaja iz mog vakta. Ho'š li da ti spričam, kako je to nekad bilo.
– Hoću, kako neću, ako mi dadneš kajase i da ja poćeram našeg Arapa ha ha ha.
– Ha ha ha. Nader kajase, i tako sam mislio prikuriti jednu.
Predaje mi dido kajase, vadi tabakeru iz džepa i čibuk i što on veli prikuriva, odbija prve dimove i ‘nako kroz dim počinje priču:
– E vidiš, nekad se prvo išlo u prošnju djevojke a to je radila od momka najbliža familija i davali su prsten. Tako su zaručili, svoju buduću snajku, koja onda daje milošte proscima, a nešto pošalje i svom momku i njegovoj bližnjoj familiji. Onda se dogovori sve što treba za kinu. Ko će biti kumovi, stari svat, muštulukdžija, bajraktar, jengije. Sad kad tamo stignemo, malo ćemo se zadržati, dok se skupe svi svatovi i musafiri, pa ćemo krenuti po mladu, tamo će nas dočekati od mlade otac, mati i rodbina. Malo ćemo posjediti, zameziti, zaigrati, kum će „kupiti mladu“ a jaranice od mlade će kititi kola sa cvi'ćem, peškirima. Kako ko može. Nekad su i konje kitili dukatima, da zveče, kad krenu kola. I nas dvojica ćemo dobiti maramice. Ho'š da ti dam pare da imaš uza se, kad ti stave maramicu, il’ da ja za obadvojicu platim?
– De ti daj za obadvojicu. Ne znam ja te običaje najbolje, pa da ne pogriješim nešto i osramotim te.
– U redu, a đe da ti mene osramotiš. Nego prekinu me, sad ne znam đe sam stao.
– Pa stao si tamo kad nekakve cure kite svatove.
– Aha, a posli’ toga svatovi polaze, mlada se pozdravlja sa svojom familijom, pomalo rasplače. Neke od tuge za najbližim, a neke od radosti, da ih više ne gleda očima ha ha ha ha. Onda se odlazi kod mladoženje u njegovu kuću, đe ih čeka svekrva, koja mladoj daje kruh i sito sa ‘šenicom, koje mlada prebacuje rukom iza sebe, da u kući bude što više berićeta i nafake… Evo ja tebi ‘vako u kratko sve izbifla, a da znaš to se zna dobrano odužiti, a da ne govorim, kad je neko parali i neda nama, po nekol'ko dana se znalo jesti i piti. Takve kine su se godinama prepričavale, jer se znalo po desetoro janjaca okrenuti, neko i bika peko. Nekad se kina nije mogla zamisliti bez „obdulje“.
– Šta je to dido?
– E to je kad se neki momak ženi iz sela i tad familija organizira „obdulju“ đe momci lete oko dva il’ tri kilometra za nagradu, koje nisu male. Pretežno je to pečeno janje, il’ ovan, grilom košulja, peškir, boca rakije i sve to dobije onaj koji prvi stigne na cilj. Na „obdulju“ dođe dosta momaka i iz drugi’ sela, pa se skupi puno ljudi, koji navijaju za svoje. A jesam se ja raspri'čo k'o kakva nevista ha ha ha.
– Jesi l’ i ti pravio kinu kad si se ženio majkom?
– A đe me nađe. Jašta sam neg’ pravio, kako neću praviti. Više puta ja sam pravio kine ha ha ha.
I ja sam se nasmij'o zajedno sa didom, i ako nisam skont'o šta mi je rek'o, već smo i prilazili kod našeg rođe što je ženio sina….Dido je preuzeo od mene kajase, da lakše zavede Arapa i da se „parkiramo“. Kratko smo se zadržali kod rođaka i ‘nako u koloni smo krenuli po mladu. Obavili kod mlade sve ‘nako kako mi je dido isprič'o. Jedino sam se bio prep'o da dido ne napravi kakav keveš, jer me je neka mala, kad mi je stavljala maramicu, ubola bašlijom. Valjda sam glasno srkn'o, i dido čuo. Mislim da se je prepala i sledila, kad je mrko pogled'o. Sto puta mi se je izvinula.Ubrzo posli’ toga, svatovi su se vratili kod mladoženje, gdje je tek počela prava fešta. Jelo se, pilo, sviralo i pjevalo. Dido je bio u elementu, naručiv'o je pjesme i zadiv'o stoje harmonikašu. Bila je i „obdulja“, gdje je pobjedio jedan visoki štrkljavi momak iz susjednog sela. Kasno u noć smo se vraćali kući. Ja sam poćero Arapa, a dido je kunjo na sicu i ‘nako naherit na direk od kola, samo procijedi.
– Znaš unuče, ona mala što te ubola bašlijom, je unafo to uradila.
– Ma jok. Nije bolan dido, nehote je bilo.
– Znam joj mater dobro, a ćaća je njen nagovorio, garant. Vazdan je bio ljubomoran na mene. Ćutuz bio i ost'o.
Skont'o sam nama šta mi dido u šiframa govori i ništa nisam rek'o, samo sam ga pogled'o i nasmij'o se.
Kasno smo došli kući, odveli Arapa u štalu i otišli na spavanje.
Baš mi je bilo fino na toj kini. Poodavno viš’ nisu kine, k'o što su nekad bile. Sad se kite „bijesna“ auta, vjenčanja se organiziraju u hotelima visoke kategorije i nema one ljepote, topline i ljubavi kao nekad. Vjerujem da ni „obdulje“ više nema, a moj dido i majka su preselili na drugi svijet. Ostala su sjećanja.
Dževad Harbaš
